Otadžbina

U celoj ovoj strašnoj priči, koja je bruka svih nas, ja kažem - bolje je što se skroz srušila nego da je nastavila da bude ono što je bila do subote, a bila je, nažalost, usputno svratište pijanaca i narkomana. Tako da je bolje da kuća svestranog umetnika i pesnika, pripovedača, dramskog pisca i slikara više ne postoji nego da služi svrsi kojoj je služila.

Ali daleko od toga da to rušenje spira gorak ukus sa usana... Jer bez obzira na to što su se i istoričari i država saglasili da se oko te kuće, što bi klinci rekli, ne vredi “cimati“, budući da je Đura tu boravio kratko, te su davno digli ruke od nje i odbili stari predlog da se ona proglasi za spomenik kulture, ovakva skromna, trošna kuća jednostavno je morala biti sačuvana, jer je ona toliko ličila na velikog umetnika. Đura Jakšić je stalno živeo u oskudici i teško je izdržavao svoju brojnu porodicu.

Pritisnut porodičnim obavezama i dugovima, sklon boemiji, bolestan, Đura se, kako su svedočili hroničari tog vremena, potucao kroz život i preživljavao svašta. Oboleo od tuberkuloze, u dugovima, gonjen i otpuštan iz službe, ovaj čovek je za dvadeset i pet godina napisao oko 150 lirskih i epskih pesama, na desetine pripovedaka, a da ironija bude veća, najviše je pisao rodoljubive pesme.

I u svojoj najpoznatijoj pesmi, “Otadžbina”, iskazao je duboko osećanje ljubavi prema svojoj otadžbini - Srbiji. Ona je za njega bila ideal, neuništivi deo prošlosti i kamen temeljac budućnosti. Eto, veliki pesniče, kako ti je tvoja otadžbina vratila!