Ovog vikenda, jedan primer je zadivio mnoge. Bar nas koji smo maltene digli ruke od našeg fudbala, nezadovoljni što smo se u minulim godinama nagledali toliko nezainteresovanih na terenu, da smo fudbalske menadžere zvali „prodavcima nekretnina“.

U Velsu se desilo nešto nezamislivo. Ne onih 1:1, već primer Dušana Tadića. Posle deset golova u nizu, koje je ili dao ili namestio saigračima iz državnog tima, on je rešio da igra čak i kada su mu rivali udarcem nogom u lice slomili nos.

Zamislite da trčite 60 minuta, a da morate sve vreme da dahćete, jer možete samo da dišete na usta. Pritom vas obaraju, udaraju, jer im nije dosta što su vam polomili kosti. A vi, onako krvavog lica, svaki put ustanete i povedete svoje napred. I krene tako juriš za jurišem, probudi se neka čudesna snaga i obistini se ono iz Gorskog vijenca: „Evo tajna besmrtnika: dade Srbu stalne grudi; od viteštva odviknuta u njim lafska srca budi“.

Svih ovih godina mi i nismo sanjali da ćemo biti prvaci sveta. Dobro, jesmo. Ali sve što smo hteli je da se bore, ma kakav da je rezultat i ma ko da je rival. Primer Dušana Tadića, koji je pun sat sa polomljenim nosem vodio „orlove“ ne želeći da bude zamenjen, već da primerom pokazuje šta je ljubav prema svojima, prema onom grbu na srcu, Njegoš je opisao na još jednom mestu. „To je tamjan sveti junacima, to gvozdeni srca u momcima!“.