Ljiljanu u Kraljevu živi sa decom.
Posle meseci provedenih u komi i brojnih operacija izgubila je moć govora.
Iako razume pitanja i razgovore, Ljiljana ne može da priča, a ima i rupe u sećanju od trenutka eksplozije.
Veliku pomoć ima od ćerke Tamare i sina Aleksandra, koji njene gestikulacije jedini mogu da razumeju. Od kobne noći, 13. novembra prošle godine, kada je sa suprugom Acom prodavala šalove i ostale sportske rekvizite ispred fudbalskog stadiona, kaže da se samo seća strašne eksplozije.
- Buuuum... - pokazala nam je Ljiljana, šireći ruke da nam dočara koliko je eksplozija bila jaka.
Ljiljana je posle napada bila više od mesec dana u komi i ne seća se ničega. Iako joj je danas bolje, sporazumeva se gestikulacijom.
- Čule su se i puške. Onda sam samo pala. I više se ničega ne sećam. Nisam videla gde je puklo ni da li je neko aktivirao bombu. Ničeg se ne sećam do trenutka kada su me premeštali iz jedne u drugu bolnicu na rehabilitaciju. Dok sam ležala u bolnicama, telo uopšte nisam osećala. A kroz glavu mi je prvi prošao moj Mitke, sin Aleksandar - napisala je Ljiljana na papiru.
Od povreda zadobijenih nakon što se bombaš samoubica razneo nedaleko od njihove tezge, Ljiljana je više od mesec dana bila u komi. Lekari su se borili za njen život jer je imala povrede po celom telu, a najopasnije su bile one na glavi. Ljiljani su operisani glava, grudni koš, stomak, ruke i noga.
- Ne znam šta me je spasIlo i kako sam danas živa. Žao mi je što sam u tom trenutku bila na tom mestu, ali nisam mogla pobeći od sudbine. Mi smo morali da prodajemo ispred stadiona jer smo od toga živeli - prevodi ćerka reči Kraljevčanke koja je tri godine pre napada živela u Parizu.
Ono što sigurno sada zna je da se više neće vraćati u Francusku, jer želi da bude pored svojih. Francuske vlasti su joj isplatile odštetu od 25.000 evra, koje je, kako kaže, podigao njen suprug dok je ona bila na rehabilitaciji.
- Nisam u dobrim odnosima sa suprugom. Poslao me u Srbiju bez novca, ali ne marim za to jer sam htela da budem pored dece, majke, oca i braće. Od maja treba da počnem da dobijam francusku penziju, ali će mi trebati sva pomoć koju mogu da dobijem kako bih sredila papire. U francuskoj ambasadi u Beogradu su nam rekli da oni ne mogu da mi pomognu - poručuje Ljiljana.
Njena ćerka Tamara presrećna je što joj se majka vratila, jer poslednji susret sa njenim očuhom u Parizu nije bio prijatan i ona se samo dan posle toga vratila u Kraljevo.
- Voleli bismo da nam pomogne i naše ministarstvo za inostrane poslove. Da nam kažu šta moramo da uradimo kako bi Ljiljana ostvarila tu penziju. Mi ćemo je onda odvesti u Pariz i sve to završiti. Ona ne želi da se vraća kod Ace. Završeno je - kaže Tamara.
Lečenje u Srbiji problem
Ljiljana, prema rečima njene ćerke i sina, trenutno ima problem da se leči u zdravstvenim ustanovama u Srbiji jer nije srpski zdravstveni osiguranik, a došla je u Kraljevo samo sa avionskom kartom.
- Sve nam je traže da platimo svaki pregled i lek. A ona mora da ide kod skoro svih lekara specijalista. Moja majka pije i lekove protiv epilepsije ujutro i uveče jer ima napade. Sve to moramo skupo da platimo. A mi novca nemamo - kaže Tamara Đorđević, apelujući na institucije da im pomognu.
Komentari (1)