Po hitroj reakciji vlasti može se naslutiti da je i nju ova najava prilično uznemirila, a tome se ne treba ni čuditi, pošto Vojska treba da brani državu, a ne da se nalazi u rovovima i pred barikadama sa suprotne strane. Po svemu što se moglo zaključiti iz zahteva Vojnog sindikata Srbije, u prvi plan su izbili standard vojnih lica i opremljenost jedinica i to su veoma važna pitanja, o kojima vlast i te kako mora da povede računa. Državi je prigovoreno i zbog nenamenskog trošenja novca iz vojnog budžeta, što bi, u najmanju ruku, trebalo dobro preispitati.

I sve to bi bilo u redu da vojni sindikalci nisu rešili da svoje nezadovoljstvo pokažu na ulici organizovanjem javnih protesta, a zapretili su i izvesnim “represivnijim merama”, kao što su svakodnevni protesti, štrajk glađu i slično. E, dragi vojnici, to već nije normalno. Ako ćete da štrajkujete, radite to u svojim kasarnama, a ne na ulicama. Ulični protesti i sviranje u pištaljke bi srozali ugled naše Vojske i ostavili bi vrlo ružnu sliku u javnosti. Zamislite da je 1914. srpska vojska izašla da štrajkuje na ulici. Da li bi bilo Cera i Kolubare, Kajmakčalana i proboja Solunskog fronta? Da li bi bilo najslavnijih stranica srpske istorije? Sigurno da ne bi.

Zato je pitanje opstanka ove zemlje da svako radi svoj posao. Da vojnici vežbaju u kasarnama, a vlast da čini sve kako bi bili adekvatno i pravedno nagrađeni za svoj rad i zalaganje. Sve ostalo bilo bi urušavanje države i Vojske. A ono što možete za dan srušiti posle treba decenijama graditi.