Možda bi za njih trebalo da se izgradi ceo jedan Čačak ili Mladenovac. Ili da se sagrade kolektivni centri za one koje postanu izbeglice od nasilnog muža, ljubomornog mladića ili sina narkomana. Jer je, statistički, žena umlaćenih motkom i preklanih vratova svakog dana sve veća.

Nasilnici ne strepe od zakona, misle da su jači od njega. Tako je i Dragan Ljubisavljević (60) u straćari u Beogradu do smrti tukao u petak svoju nevenčanu suprugu Đurđicu Mihajlović (51). Ona je trenutno poslednja statistička žrtva nasilja u porodici, ali pitanje je koliko će ih biti još ako se ne primene drastičnije mere prema siledžijama i ubicama.

Neki varvari nisu dali ni da javnost čuje jezivu statistiku o nasilju nad ženama, već su u petak razvalili i veliki narandžasti telefon na beogradskom Trgu republike, koji je trebalo da podiže svest građana o žrtvama nasilnika. Verovatno ga je polomio neki siledžija, koji je takav i u svojoj kući. Ali jedan telefon neće zaustaviti talas najavljene borbe države protiv svih bolesnih umova, koji ubuduće ne bi trebalo da se izvlače sa uslovnim kaznama i nanogicama.

Država bi, zbog toga, trebalo da po hitnom postupku donese najavljeni zakon za nasilnike u porodici, pa umesto u kući, neka se biju sa okorelim robijašima po Zabeli i Sremskoj Mitrovici.

A uslovni otpust da dobiju tek kada se dobro prevaspitaju i resocijalizuju, pošto to, očigledno, u svojoj kući nisu u stanju da urade. Ovo će biti i ohrabrenje svim ženama koje ćute dok ne dogori do nokata. Nek se ne stide i ne strahuju. Nek prijave nasilnika na vreme. I nek ne zaborave izreku da ako nasilniku oprostiš prvi šamar, oprostićeš i batine.