- U šoku sam. Vest o smrti mog prijatelja saopštili su mi zaposleni u prihvatilištu. Malo je reći da je bio dobar čovek i neizmerno mi je žao zbog svega što se dogodilo - počinje svoju priču Z. G.

Zapalio sam dedu, i šta sad?

Kaže da se njihovo prijateljstvo učvrstilo u radionici u prihvatilištu, gde su delili i dobro i zlo i poveravali se jedan drugom. Repija, kako su Dragutina zvali, voleo je život, pisao je pesme, a radionica mu je pomagala da se izbori sa svim problemima koji su ga pritiskali u životu.

- Kada smo se tek upoznali, nismo mnogo razgovarali. Kako je vreme odmicalo, tako se i on otvarao. Tako sam i saznao da je izuzetan zanatlija i dosta toga sam naučio od njega. Bio je vredan, a pre dolaska u prihvatlište i porodičan čovek. Izuzetno je bio inteligentan, ali eto, sudbina se ponekad poigra sa čovekom – priča kroz suze vidno potreseni Z. G.

Kaže da njegov prijatelj o porodici nije mnogo govorio, ali da su mu zanatski poslovi pomagali da „gura dalje“. Nakon dvogodišnjeg boravka, Dragutin je odlučio da napusti dom i ode svojim putem. U domu i dalje stoje njegove rukotvorine, kao podsećanje na Todorčevićeve zlatne ruke.

Kakav je zanatlija bio, govori i Milorad Jurković, poznatiji kao stolar Mile, koji pravi i deli stolice za hranjenje beba. On je imao priliku da upozna Dragutina Todorčevića kada je sa svojim bendom nastupao na izložbi koji su organizovali korisnici doma u Futogu.

Za nesreću kriv centar za socijalni rad

Nakon incidenta izvršen je vanredni nadzor u centru za socijalni rad, gde su inspektori Pokrajinskog sekretarijata za socijalnu politiku, demografiju i ravnopravnost polova i Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja utvrdili da je bilo propusta u radu te ustanove. Inspektori su zaključili da su stručnjaci centra za socijalni rad napravili propust u organizovanju zaštite jednog maloletnika, kome nije obezbeđen adekvatan tretman i blagovremeno izdvajanje iz porodice.