„Ako hoćeš da znaš kakva je država i njena uprava i kakva im je budućnost, gledaj samo da saznaš koliko u toj zemlji ima čestitih i nevinih ljudi po zatvorima, a koliko zlikovaca i prestupnika na slobodi. To će ti najbolje kazati.“

Nije u tom slučaju teško zaključiti kakva je naša država i kakva joj je budućnost. Jer, u našoj državi podosta je onih kojima su državnici javno presuđivali da su lopovi koji su krali državne novce, kriminalci kojima niko ne sme ni ime da izgovori, bivši funkcioneri koji samo što nisu završili iza rešetaka zbog svog negdašnjeg ministrovanja... Neretko su mahali „dokazima” i raznim saznanjima u Skupštini, televizijskim emisijama, predizbornim tribinama.

No, nemali broj tih, jelte, okorelih kriminalaca, nikada nije izašao pred lice pravde, a kada je neko i stigao do optuženičke klupe, presude najčešće nije bilo. Neki slučajevi su zastareli, u nekima nije bilo dovoljno dokaza za dalje gonjenje, dok je nekima na kraju suđeno tek za minorni deo onoga što im se stavljalo na teret, a takve su bile i kazne.

Zato me nimalo nije iznenadilo kada je prekjuče stigla vest da je bivši ministar i guverner Mlađan Dinkić amnestiran. Tužilaštvo je šturo obrazložilo da su istragu obustavili zbog nedovoljno dokaza koji bi potvrdili postojanje počinjenog krivičnog dela. Malo to čudi, s obzirom na to da su koliko juče državnici upravo njega označavali kao najveću dosadašnju štetočinu po državu i njen budžet. Što me samo vraća na početak - potpuno je jasno kakva nam je država. Jedino nije jasno čeka li je uopšte ikakva budućnost i sve nas u njoj takvoj.