Ona je toliko patila da je, nažalost, jedini izlaz nalazila u predavanju još većem zlu - narkoticima. Mislila je da će je oni odvesti u svet u kojem njena majka nije umrla kada je bila u šestom razredu, u kojem njen otac ne tuče njenu majku, u kojem ne razmišlja da li će sutra imati šta da jede i u kojem je prijatelji iz škole ne sažaljevaju.

Ona se u četvrtak predozirala, pa joj se malo srce ugasilo, a duša otišla u majčin zagrljaj. Njeni prijatelji iz srednje škole kažu da se uvek trudila da sakrije svoju patnju, ali da su joj oni uvek pomagali na sve načine, pa i finansijski. Nakon odlaska sestre u zatvor bila je prepuštena ulici i lošem društvu, koje joj je verovatno davalo drogu za džabe, samo da bi koristilo njen stan. Niko se o njoj tada nije brinuo, niti pitao, kao što to danas rade ljudi, koji na portalima komentarišu kako je sama kriva za svoju smrt.

Oni kao da ne shvataju da za to zlo nije uvek potreban novac. Gde su ti ljudi kada vide dete u nevolji koje nema nikog? Da li bi pomogli Simoni da su znali da će umreti? Oni možda ne znaju da li i njihovu decu vaspitava ulica jer su previše zauzeti osuđivanjem i beskorisnim komentarisanjem. Da li će se posramiti kada ovo pročitaju i shvatiti da su kamenovali mrtvo dete? Zar im nije lepši osećaj da neko dete posavetuju i pomognu da izabere pravi put umesto da krene stranputicom?

Tužno je to što naizgled zreli ljudi treba da uče od njenih drugara iz škole koji su se borili za život ove devojčice i na sve načine pokušavali da je otrgnu iz kandži proklete droge.