To bi u najkraćem bio komentar na neviđenu paniku koju je najavljeni dolazak kompozicije iz Beograda izazvao u Prištini. Uplašio se Tači da mu srpski voz ne sruši smešnu tvorevinu koja, ruku na srce, i nije njegova već njegovih sponzora iz inostranstva koji ovih dana odlaze sa svetske političke pozornice.

Svi oni koji su zidali njegovu mafijašku tvorevinu, ako već i nisu ovih dana, postaće bivši na čelu sa Klintonovima koji su glavne arhitekte nezavisnog Kosova.

Iskreno, ta kompozicija sa ikonama na početku mi se baš i nije nešto dopadala. Mislim da je ikonama mesto u crkvi, a ne na plafonima vagona i vetrobranskim staklima automobila. Ali ono što se juče desilo jasno je pokazalo da će se Tači, koji je sve do sada mažen i pažen, teško prilagođavati na nove okolnosti u kojima će Srbija imati kapacitet da svim miroljubivim sredstvima kida okove koji su nametnuti njenoj južnoj pokrajini. Podvlačim miroljubivih, a konačan cilj ne bi trebalo da bude pobeda nad Albancima, niti da dozvolimo da oni nas pobede, već da postignemo dogovor na osnovu koga ćemo svi zajedno živeti tu gde smo rođeni, uključujući i one Srbe koji bi želeli da se vrate da žive na Kosovu i Metohiji.

Nažalost, i slučaj Haradinaj i dosadašnji pregovori u Briselu pokazali su da nema pravde i da ono što važi za Srbe ne važi za Albance. U toj situaciji potpuno je legitimno da upotrebimo i sva druga politička i propagandna sredstva. Da parafraziram staru jevrejsku poslovicu koja poručuje da niko ne može da nam zabrani da se pozdravljamo sa „Dogodine u Prizrenu”.