Evo, da zakuca čovek na vrata, pustili bismo ga u kuću. Pod uslovom da ga prvo izgrlimo. Prosto, naš čovek. Ono, baš naš. I naravno da nam nije svejedno kad nekom našem ne ide kako bismo svi voleli.

A da li se uopšte desilo nešto strašno? Taj njegov poraz od Denisa Istomina, 117. na svetu, jeste šokantan. Jer em je čovek 117, em je to drugo kolo Australijan opena. Drugo kolo Novakovog turnira. Šest puta je tamo bio podizao pehar, naravno da je njegov. Pa? Desi se. Da, njemu se „nešto dešava” već šest, sedam meseci. Dešava mu se da je ostvario san. I onaj o porodici. I baš na čuvenom Rolan Garosu kojeg se konačno domogao, san o titulama na najvećim turnirima. Čemu sad one reči nekih „eto, gotovo, kraj”? Kakav kraj...

Evo, Rodžer Federer je 2007. posle sedam meseci nepobedivosti doživeo šokantan poraz od Giljerma Kanjasa. I? Posle toga je osvojio sedam grend slem titula.

Pa sam Novak je, posle pet uzastopnih učešća u grend slem polufinalima, ispao u drugom kolu Vimbldona od Marata Safina. I? Posle toga je osvojio čak 11 grend slem titula.

Nije život tek tako nekakva trka. Ako je uopšte trka, onda je sa preponama.

I zato sada, baš sada, treba da se setimo upravo Đokovićevih reči odmah posle onog čudesnog Rolan Garosa 2016. Rekao je: „Vama, mojoj porodici, mojim prijateljima, mojim ljubavima... vama hvala što ste mi tolerisali toliko toga”.

Tolerisaćemo mi i svaki naredni pad. Ako je neko pokazao da zna kako da ustane, onda je to upravo junak ove priče. On je, uostalom, naš čovek. Ono, baš naš.