Mnogi su puni priče o Kosovu kao srcu Srbije koje se brani svim sredstvima, ali kada dublje zagrebemo, većina tih glasnogovornika su tu „odbranu” srpskog naroda koji živi u enklavama zamenili za funkcije, novac i svoju ličnu promociju.

 Tako od istinske borbe za KiM iz dana u dan možemo videti kako su pojedini državni službenici uhvaćeni sa punim gaćama droge koju sa Kosova voze u Srbiju, drugi su svoju funkciju videli kao stvar lične promocije kako bi tu i tamo ućarili politički poen, a da u stvari ništa za naš napaćeni narod i ne urade.

Da nisu pod milim bogom ništa uradili nego su bratskim vezama došli na razne pozicije, najbolje se moglo videti i u nastupu Miše Vacića na Televiziji N1, kada nije znao šta da odgovori na pitanje novinara ko ga je zaposlio u Kancelariji za KiM, već je spas video u pitanju: „Mogu li dobiti čašu vode?”.

Doživeli smo tako i u slučaju voza označenog natpisom “Kosovo je Srbija” koji je krenuo ka Kosovskoj Mitrovici da su određeni funkcioneri koji su uz trubače i junačke pesme krenuli na KiM isto tako herojski sišli na prvoj stanici u Topčideru, a golobradu decu i narod pustili da idu „mečki na rupu”.

Kada sve to skupim u jedan koš, s pravom se postavlja pitanje kome i čemu da se nada srpski narod na Kosovu? Ko će se boriti da naša Gračanica i dalje vekovima sija punim sjajem? Jer što se ono kaže, pored ovakvih prijatelja, neprijatelji nam, a i napaćenom narodu na KiM, koji i pored teškog života nastavlja da živi i da se bore da nam srce Srbije dušmani ne izvade, nisu potrebni.