Zna i on. Ima samo 30 godina. U klinici u blizini, takoreći 100 metara od Ivanovog kreveta, na stolu za reanimaciju je Marko. Ima 30 godina, zdrav je, ali mu život visi na koncu zbog saobraćajke. Lekar viče: „Odmaknite se!”, svi sklanjaju ruke, a on poslednji put prislanja elektrode defibrilatora na Markove grudi. Ravan piskav zvuk sa monitora objavljuje da je život upravo iscurio iz Marka. Otac vrišti, majka se onesvešćuje! Pa jutros su doručkovali s njim! Marko je donor organa.

Majka i otac pristaju da njegovo srce za dva-tri sata ponovo počne da kuca, ali u Ivanovim grudima. U roku od 10 sekundi, Ivana već voze u operacionu salu. Otvaraju ga, vade njegovo bolesno srce i stavljaju Markovo. Spajaju ga sa Ivanovim krvnim sudovima. I ono nastavlja da radi! Ivan se iz duboke anestezije budi zdrav! Iščupan je iz kandži smrti u poslednjem trenutku! Iskreno, isto bih postupila da sam moždano mrtva, da mi nema povratka u realnost ove planete, a neki drugi Ivan čeka to moje srce! Dala bih mu i jetru, oba bubrega i sve! Jer tamo kuda idem organi mi ne trebaju.

A spasla bih Ivana. Zbog toga je, verujem, i Kajli Skot, ambasador SAD u Srbiji, potpisao donorsku karticu da svoje organe želi da zavešta našim ljudima, samo pet dana pre nego što je Srbija primljena u organizaciju „Evrotransplant“, što znači da će nam organi biti dostupniji. U praksi, da nećemo da umiremo jer postoji mogućnost da se Ivanu s početka ove priče u roku od dva-tri dana nađe neophodno srce! Shvatili ste, kada smo mrtvi, organi nam ne trebaju, a možemo da spasemo i do sedam života!