Na svu muku, smrt njenog oca bila je kap koja je prelila čašu gorkog života ove nesrećne porodice. Očinsku figuru joj niko ne može vratiti, ali joj možemo pružiti lepšu budućnost.

Zahvaljujući inicijativi učiteljice Jelene Šobot, Markovićima je pomoglo na hiljade dobrih ljudi, koji su donirali novac, hranu i garderobu, dok im je krov nad glavom i topao dom ustupila Milica Ignjatović. Ova žena je dokaz da humanost u Srbiji nije umrla, uprkos bedi u kojoj živimo! Igrom slučaja poznajem Milicu i znam da je život nije mazio, no ona, kao majka i veliki borac, nije mogla da ostane imuna na činjenicu da mala Olivera sa svojom braćom i sestrama noći provodi pod vedrim nebom, okovana zimom i gladna.

Njen gest me je ostavio bez teksta. Dok mnogi koji su mogli i koji su upitani za pomoć nisu želeli da ustupe stan ovoj sirotoj porodici, iz brige prema nameštaju i zidovima, našao se neko kome materijalno nije važno, već je važan život. Milice, skidam ti kapu i svaka ti čast, jer si jednoj desetogodišnjoj devojčici dala priliku da oseti nešto što dugo nije imala - udoban krevet, toplotu doma, igračke i veru u bolje sutra. Nadam se da će vapaj Oliverine majke, osim građana Srbije koji su pomogli, čuti i država i omogućiti im socijalni stan. Nemojte se praviti gluvi, pomozite bar nekome, iako je pomoć potrebna mnogima, jer ima još porodica sa istom tugom.