Tako je i 17. mart 2004. godine ostao zapisan kao jedan od najzlokobnijih datuma, dan kada su Albanci sa Kosova i Metohije pokušali da proteraju ili pobiju i ono malo Srba što je ostalo na KiM.

Ne bi to bio ni prvi, ni zadnji put u hronici iracionalne balkanske mržnje, da se sve to nije dogodilo pred očima najveće vojne sile na svetu, NATO pakta.

Naravno, istina je i to da verovatno ne bi ostalo nijednog Srbina južno od Ibra da nije bilo strane vojske, ali ti isti stranci su oterali državu Srbiju sa KiM 1999. godine, navodno da zaštite Albance, pa bi valjda i logično bilo da pruže punu zaštitu i preostalim Srbima.

Čini mi se da je naša država, odnosno aktuelna vlast, izvukla neke pouke iz te zločinačke akcije i svih prethodnih „bljeskova” i „oluja”, i to je dobro. A to je da samo jaka Srbija, sa moćnim saveznicima u svetu i savremenom i dobro opremljenom vojskom može osigurati mir sebi i našim sunarodnicima u bivšim zemljama SFRJ.

Ista je situacija i na Kosovu i Metohiji, koje će neminovno sve više dobijati atribute nezavisne države, hteli mi to ili ne.

U politici i međunarodnim odnosima, nažalost, vladaju vrlo prosta pravila, kao i u džungli, a osnovno pravilo je zakon jačeg. Tako da je jedino što nam preostaje ako želimo da opstanemo na Balkanu i da zaustavimo taj nadolazeći talas atributa takozvane republike Kosovo upravo da budemo jači od svojih protivnika. U svakom smislu.