Naime, nakon pedeset godina završio je u zloglasnom logoru Ćelovina u Mostaru.

Dva puta logoraš, dva puta vođen na mučeništvo, ovaj Mostarac, koji sada živi u Trebinju, odlučio je da nastavi da se bori za istinu, da ne posustane u dokazivanju da je nepravedno da tužbe protiv zločinaca zastare, kada su rane još sveže.

I danas se Jezdimir seća kada su ustaše avgusta 1941. godine njega, petoro braće i sestara i majku Koviljku odveli iz porodične kuće u Mostaru u koncentracioni logor Jasenovac, gđe su muškarce od 15 godina zauvek odvojili.

"Nas su proterali u Glinu, a odatle u Gospić", seća se Jezdimir i kaže da je u logoru bio od polovine avgusta do polovine decembra i da se seća straha, panike, pokušaja bekstva, poniženja, molbi, preklinjanjanja, jauka, očajanja.

Intervencijom Italijana, logor u Gospiću je zatvoren - njegovu majku i preostalu decu prebacuju u Dvor na Uni, pa na slobodu u Mostar.

Jezdimiru je ostala upečatljiva slika Italijana koji ga je pitao koliko ima godina i dao mu papir sa ispisanim brojevima do deset. Nakon što je prstom pokazao na broj 10, Italijan ga je pomilovao po kosi i rekao: "Pičolo non morirai".

"To je značilo da neću umreti", priča Jezdimir.

Vratio se sa braćom, sestrama i majkom u Mostar. Kada je odrastao zaposlio se kao železničar i tako sve do penzije.

Onda, 1992. godine, slede nove strahote. Na Vidovadan, 28. juna, vojna policija HVO-a upada u kuću Ijačića u Mostaru, nakon čega Jezdimira i njegovu suprugu Ljubicu odvode u logor Ćelovinu.

Oduzeli su im ključeve od stana i odveli ih prvo na Ekonomski fakultet, gđe je bila stacionirana milicija.

Jezdimira su odmah tukli - udarali su ga po celom telu. Ljubica nije mogla da gleda strašnu torturu nad njenim suprugom i onesvestila se.

"Odatle nas odvode u Ćelovinu, gde nas razdvajaju. Mene odvode na sprat, supruga ostaje u prizemlju. Ustaše nam kažu da više nemamo imena - samo brojeve", priča Jezdimir.

Njega su svaki dan vodili na prinudni rad, lomili mu rebra, od batina i udaraca kundacima oštećen mu je bubreg.

Kaže da ih je kamionom na rad vozio Mate Šunić, koji je bio okićen sa dve dečije koščice, nagrada za rušenje crkve i grobnice prebilovačkih mučenika.

Seća se Jezdimir i Pere Nikolića, upravnika Ćelovine, koji ga je pitao - zašto nije ubijen, ali i Ante Peka, koji je naredio da ga snesu sa sprata Ćelovine, jer od batina nije mogao da hoda.

"Pitao je ko me je tukao? Odgovorio sam da on to bolje zna. Rekao mi je da napravim žalbu. To sam učinio iako sam mislio da nema svrhe. Ali, ipak je imalo, jer me više nisu tukli", kaže Jezdimir.

On i supruga su nakon 52 dana razmenjeni u Dolu kod Stoca.

Godine su prolazile, a Jezdimir nije mogao da nađe mir, pa je 25. septembra 2007. godine, zajedno sa još četvoricom bivših logoraša tužio Federaciju BiH za pretrpljeni duševni i fizički bol.

"Duša mi je uništena, taj bol je možda bio najsnažniji kada sam dobio odgovor da mi je slučaj - zastario", ističe Jezdimir.

Presudu Osnovnog suda u Trebinju donesenu 29. decembra 2011. godine, po kojoj mu za pretpljenje torture određuju za isplatu 43.200 KM, Okružni sud u Trebinju dve godine posle odbija, zbog, kako je navedeno, zastarelosti potraživanja naknade štete, što je potvrdio i Vrhovni sud Republike Srpske.

"Koliko ja znam, zločin ne može da zastari, kao što nije ni moj bol, zbog čega sam se žalio sudu u Strazburu. Ne mogu da dozvolim da ponište moje patnje", ističe Jezdimir, koji, pored svega što ga je zadesilo, mora da plati i sudske troškov