Zauvek su roditelji nastradalih izgubili jedan deo svoga bića. Oni će biti ti koji će reći - da su mogli da spreče tragediju, sigurno bi detetu zabranili da sedne na motocikl. Sada jedino svojim rečima mogu da utiču na druge da pričaju sa decom da ne voze brzo i da koriste kacigu.

Ipak, ni to nekada nije dovoljno da se izbegne tragedija. Potrebno je pažnja svih učesnika u saobraćaju. Tolerancija i razumevanje. Rekli bismo - to su osnove ponašanja jednog čoveka, ali vremena su se promenila.

Da krenemo od početka... Ako momak od 22 godine vozi skuter ili motocikl vredan nekoliko hiljada evra teško da ga je mogao sam sebi priuštiti u zemlji Srbiji. To bi značilo da mu je neko, najverovatnije roditelji, pomogao da ga kupi. E pa, dragi moji roditelji, uz skupocenu igračku na dva točka priuštite svom mezimcu i dobru i sigurnu kacigu koja će mu glavu sačuvati. Bitno je da jednom
mladom čoveku objasnite da ga brzina neće u društvu staviti na prvo mesto, već da može da bude kobna po njega, ali i po druge.

Neće ga više prijatelji ceniti jer je vozio 200 na sat, već šta je dobro za njih uradio. Kazne za prebrzu vožnju ne daju posebne rezultate. Ne zato što policija ne radi svoj posao. Stvar je u tome što oni ne mogu ići za svakim motociklistom ponaosob i opominjati
ga za prebrzu vožnju, nepoštovanje saobraćajnih pravila i korišćenje kacige. To, jednostavno, nije izvodljivo.

Mi smo ti koji ćemo sačuvati svoju i drugu decu...