Građani sa svih strana zemlje koje više nema, pohrlili su juče da na nekoliko sati opet budu to što su i bili - Jugosloveni i to na godišnjicu smrti “najvećeg sina naroda i narodnosti” - Jospia Broza Tita, koji je umro pre 37 godina. Gde god da pogled padne zakuca se u jugoslovensku zastavu, pionirsku maramu oko vrata i fotografije “druga Tita”.

“Hej Sloveni jošte živi, reč naših dedova, dok za narod srce bije, njihovih sinova...”, ori se iz džepa Barbe (75) iz Splita. Neće da kaže ime “jer je nebitno”, već je mnogo bitnije što su u Jugoslaviji živeli ljudi koji su poštovali jedni druge.

- Nije se gledao ni ko je ko po nacionalnosti i verospovesti. Nije bilo manjina. U našoj Jugoslaviji imali smo stvari koje mlađe generacije ne mogu ni da sanjaju - siguran posao, redovna i dobra plata, viškovi, dječji doplatci, godišnji regresi, stambena individulana i društvena izgradnja, besplatno lečenje i školovanje. Gde to ima? Imali smo neograničenu slobodu kretanja! Ne samo u džavi, već po celoj planeti - priča Barba ispred Kuće cveća, dok njegova drugarica Marta Keš Ereš (64) iz Subotice sve potvrđuje. Oboje su zaogrnuti jugoslovenskim zastavama i tvrde da je to njihova država. Pored nas se čuju svi jezici bivših republika pokojne SFRJ.

Makedonci plaču za Titom

Gordana Filipović (36) iz Kumanova došla je sa suprugom Draganom (53) da se pokloni senima Josipa Broza Tita. - Rodila sam se baš te godine. Od supruga sam čula sve o Jugoslaviji. Vi znate šta se sada dešava u našoj zemlji. Jugoslavija je bila jaka država - kaže ona za “Alo!” i predstavlja nam supruga Dragana (53), sa kojim je nešto oko 12,30 stigla ispred Kuće cveća. On se seća da je bio Titov pionir i da još pamti čas kada je umro vođa. - Bio sam na nekom izletu. Plakao sam. Tada se nismo brinuli ni za šta, a sada ne znamo šta nam nosi svako proleće. Nema posla. Srozali smo se posle Tita na samo dno. U inostranstvu su nas poštovali kao Jugoslovene. Sad kad kažeš da si Srbin ili Makednac niko te ne računa ni za šta - priča Dragan, dok mu se se suze pomaljaju ispod naočara za sunce.

Tačno u 11 sati Titova porodica položila je vence na grob, a njegov unuk Joška Broz kaže za “Alo!” da i posle 37 godina neki pokušavaju da unište dedino doba.

- Najvažnije je što mladi shvataju da smo bolje onda živeli, nego danas. Bili smo bezbedna zemlja. Imali smo besplatno školstvo i zdravstvo. Bili smo četvrta vojna sila u svetu. Četiri radnika na jednog penzionera. Danas jedan na jedan, što je dovoljan dokaz zašto smo propali. Moramo da se vratimo stvarima koje su onda bile dobre. Ponosam sam što su ovde ljudi iz svih bivših jugoslovenskih republika. Znamo se. Običan narod je ostao dosledan. Političare ne računam u obične ljude. Njima odgovora da se zavadi narod - priča Broz, dok su pored njega sestra Zlata, njena ćerka Tamara, kao i Jovanka Čolak, sestričina Titove preminule supruge Jovanke.

 

A srpski gost iz daleke Kine Song Fei (46) priznaje za “Alo!” da se i on poklonio “drugu Titu”, iako ne zna mnogo o njemu.

- Bio je komunista i njegova Jugoslavija komunistička zemlja. Svi smo čuli za njega. Želeo sam da vidim Kuću cveća i želja mi se danas ostvarila - priča nam Fei.

Nemam drugog predsednika

Dragan Ignjatović iz Banja Luke, član Društva “Josip Broz Tito”, nosi majicu na kojoj je lik Tita, crvenu maramu oko vrata, petokraku. - Došao sam jutros u osam sati zbog godišnjice smrti našeg dragog predsednika. Jedino njega priznajem. Ostalo je ništa! Tog 4. maja 1980. plakao sam kao i svi u Jugoslaviji. Posle 37 godina brojimo vreme unazad. Nezaustavivo idemo na dno - poručuje on dok se sprema da se pokloni “svom predsedniku”.