Daleko od toga da ovi redovi mogu da postanu razlog za nečiji podsmeh zbog delikatnosti teme, ali taj zdravstveni problem zna da emotivno i na svaki drugi način razori čoveka.

Posebno ukoliko se muški deo civilizacijske jedinice, sastavljene od muškarca i žene, povuče u sebe, doživljava tešku patnju, beži od razgovora i uživanja u komunikaciji svake vrste sa ženama ili drugim muškarcima. Tada dolazi do raspadanja veza, velikih ili malih ljubavi, svejedno.

Patnja postaje još veća kada se on, u samoći, suoči sa krhotinama dotadašnjeg života, nesposoban da krene ponovo. Retko se i lekari oglašavaju o toj temi. A imamo svetski čuveni tim koji leči takve slučajeve.

Evidentan je, a o tome je „Alo!” pisao pre dva dana, pogled olakšanja kada muškarca izvedu iz operacione sale, gde je lečen i izlečen. Oči su mu pune nade, oslobođene straha i patnje. On ne oseća postoperativni bol, želi da ubrza vreme da te fizičke rane što pre zarastu.

Baš kao što se to desilo i našem sagovorniku, koji je godinama živeo sa svojim prevelikim „ponosom” u gaćama, a koji je izgubio svoju funkciju, lišio ga partnerke i svega što takva interakcija donosi. On, fakat, nije bio spreman da bilo šta poručuje svojim „saborcima u nevolji”, a jedan drugi, za koga smo saznali da je sada potpuno zdrav, prav i zadovoljan čovek posle lečenja, rekao je: „Nismo krivi što imamo problem. Nismo ga birali, niti smo ga sami izazvali. Lečite se, ljudi, jer život prohuji kao vihor. Da li želite da ga provedete u patnji?”

Stvarno, da li želite?