Prešla sam most na Kolubari 2014. kada se voda povukla i godinu dana kasnije da mi moja koleginica Daša pokaže gde se krila dok je njen voljeni grad nestajao uz krike dok je voda rušila sve pred sobom.

Ne, ne prelazim most na Kolubari. Sve mislim da ću ući u grad duhova, iako Obrenovac to nije. Grad danas diše punim plućima. Iz njega svakog jutra na posao kreće i moja koleginica Ivana, koju nisam poznavala u vreme poplava, te nikad nismo ni reč progovorile o tim strahotama - sve do juče, kada je na na pet minuta otvorila kutiju bola, ispričala muke koje su njeni najmiliji prošli, a onda je ponovo zaključala i vratila osmeh na lice.

Verujem da nećemo ponovo načeti ovu temu do neke nove godišnjice, kada ćemo opet samo nakratko razmatrati da li je Srbija naučila lekciju ili smo i dalje nemarni prema prirodi. Jedino što znam jeste da ću svakog 17. maja čestitati „drugi rođendan“ Jovanu, Daši, Zeletu i svima onima koji su se izvukli iz tog pakla.

Danas nasmejano koračaju, iako je poplava u njihovoj duši ostavila dubok trag. Ne, nikad neće ispričati sav horor koji su doživeli. Praviće se da su sve zaboravili i tako, do svake godišnjice.

Oni su moji heroji, koji su ustali iz pepela i iz ničega ponovo stvorili sve. Oni svakog dana prelaze most na Kolubari i ponovo ulaze u grad.
Ipak, sigurno svaki put bace pogled da vide dokle je voda došla, čisto da bi mirni mogli da utonu u san.