Nesrećni primer Grozdane Zekanović (66) iz Žablja, koja je život okončala samospaljivanjem u jarku, pored puta, samo je jedan u nizu slučajeva brutalnih samoubistava. Pretpostavlja se da je nesrećna žena digla ruku na sebe zbog bolesti i nemaštine.

Pre nego što se Grozdana pretvorila u buktinju, u neposrednoj blizini kuće u kojoj je sa mužem i ćerkom bila podstanar njen suprug je stajao nadomak jarka iz kojeg se pušilo granje, ne znajući da se tamo nalazi njegova žena!

- Dok sam oko 19 sati na ulici razgovarao sa Grozdinim mužem, u jarku se nešto pušilo. Nismo obraćali pažnju na to, jer je taj deo zapušten, i mislili smo da je neko zapalio granje. Mladenko mi se požalio da mu je žena otišla nekuda i da ništa nije ponela sa sobom - kaže komšija Milan Novakov.

Tri sata kasnije Milanu se obratila komšinica sa sumnjom da u jarku ne gori samo granje, jer se ulicom širio „izuzetno neprijatan miris”.

- Uzeo sam lampu i pošao tamo da vidim šta se dešava. Kada sam prišao, video sam jeziv prizor. Telo je bilo potpuno ugljenisano! Pozvali smo policiju i tek kada su oni stigli, saznali smo da se radi o Grozdi. Oni su izbeglice iz Bosne i živeli su od Mladenkove penzije i povremenih nadnica za sečenje drva i slično - kaže Milan Novakov.

Muškarci sebi kopaju oči i ubijaju se strujom!

Muškarci nimalo ne zaostaju za ženama u bizarnim samoubistvima. Upamćen je slučaj iz 2015. kada je Aleksandar N. (40) u prostorijama Međunarodnog udruženja za prihvatanje i pomoć bolesnih od zavisnosti sebi olovkom probio oko i na mestu ostao mrtav. Na bizaran način iste godine ubio se i Milovan Đ. (79) iz Beograda, koji se spržio strujom! On je ruke vezao golom žicom, koju je potom gurnuo u utičnicu. U aprilu ove godine M. Ž. (37) ubila se skokom sa Pančevačkog mosta u Dunav. Skočila je vezanih ruku, jer je bila rešena da ne ispliva na površinu. Njeno telo izvukli su ronioci.

 Profesor psihologije Radomir Čolaković kaže da ovaj slučaj potvrđuje tezu da samoubice koje reše da život okončaju u plamenu taj naum sprovedu do kraja! - Ovakve samoubice odluče da telo pretvore u pepeo i od toga ne odustaju. Na put bez povratka odlučuju se zbog izbegličkog statusa, kao u ovom slučaju ili u slučaju mentalnih poremećaja, društvene nepravde ili politike. Ekstremni čin spaljivanja je posebno brutalno samoubistvo. Odluku da život skonča u ognju samoubica ne donosi niti slučajno, niti olako. Izbeglištvo je trauma koja može da traje celog života. Oni često svode „životno računovodstvo” i počinju iz početka. Prisutno je veliko emocionalno trpljenje, koje ih vodi u bolest - objašnjava dr Čolaković.

On kaže da spaljivanje nije svojstveno našoj kulturi i da u takvim načinima oduzimanja života treba tražiti i dozu teatralnosti.

- Postoje javna spaljivanja, kod kojih je osnovni cilj slanje poruke ili nametanja osećaja krivice, bilo pojedincu ili celom društvu. Motive treba tražiti u događajima iz života samoubice, okolnostima u kojima svi živimo, krizi sa kojom se suočavamo - objašnjava Čolaković.

Devojka ni glasa nije pustila dok je gorela!

Mirna P. (30) spalila se benzinom 23. jula 2013. naočigled prolaznika u Banjičkoj šumi u Beogradu. Pre tragedije je na pumpi kupila dve kantice benzina i upaljač, a onda sela na šljunak u šumi, polila se gorivom i zapalila. Najjezivije je bilo što nije pustila ni glasa dok je gorela! Kada su policajci pancirima ugasili plamen, njena kosa i telo su maltene skroz izgoreli, lice je bilo ugljenisano, dok su joj oči bile „žive” i disala je, ispričao je očevidac. Umrla je istog dana na Klinici za opekotine u Zvečanskoj, posle višečasovne borbe lekara da je spasu.