Lovac nožem para stomak toj krvoločnoj zveri i obe ih vadi. Kraj svi znaju, baš kao i celu bajku.

Hans Kristijan Andersen napisao je „Malu sirenu”, kojoj morska veštica uzima jezik, daje joj noge umesto repa samo da bi bila blizu svoje ljubavi - divnog princa. Svaki korak Mala Sirena oseća kao užasavajući ubod noža. Strašno? A to je mnogima omiljena bajka.

Svi znamo da u bajkama ima surovosti svake vrste. I da dobro pobeđuje zlo! Zanimljivo je što se danas neki ljudi zgražavaju nad tim, kao što je to slučaj sa knjigom „365 bajki za svaki dan”.

Tamo žena, pokušavajući nožem da ubije vrapca, zabada ga kočijašu u usta ili detlić kopa oči slonu. A to su ključna mesta kada dete postavlja pitanja, zgražava se, iskazuje strah, a roditelj koristi priliku da mu objasni sve što bi trebalo, ali i da bude iskren i kaže mališanu da ovaj svet definitivno nije idealno mesto gde je nasilje iskorenjeno! I još mnogo toga pride.

Nisam čitala te bajke, samo prenosim „zamerke građana”, čvrsto verujući da bi negde na koricama „365 priča” bilo naznačeno da pripadaju horor žanru ukoliko su toliko strašne.

S druge strane, ako su bajke problem, trebalo bi da našim čedima zabranimo crtaće, televiziju uopšte, igrice, na primer GTA, koju svi obožavaju! Jer sve to obiluje scenama verbalnog, psihološkog i fizičkog nasilja!

Pa neka nam tako deca rastu pod staklenim zvonom, a mi nek držimo glave u pesku! I eto nam još jedne priče za neku buduću knjigu sa ovih prostora koja će se zvati „Licemerna bajka”.