Ali nikako ne smemo da osuđujemo. Jer nikada nismo bili u Novakovoj koži i nemamo pojma o čemu i kako razmišlja kada ostane sam sa sobom.

Prošle godine u ovo vreme Đoković je bio vlasnik sva četiri grend slema. U rukama je držao „poker” - pehare sa Australijan opena, Rolan Garosa, Vimbldona, US Opena i bio je prvi teniser sveta. Samo 12 meseci kasnije više nema nijedan, a izgubio je i drugu poziciju na ATP listi.

Svestan je šta mu se dešava, a najmanje što mu je potrebno su saveti ljudi koji nisu u njegovom okruženju, onih koji imaju savete poput „Mora da jede meso!”, ili „Mora da izbaci iz tima Pepea Imaza!” A ne znaju da je Nole baš kao vegan i sa Pepeom ostvario najveće uspehe u karijeri.

Ono što je jedino relevantno jeste ono što vidimo na terenu. A Srbin na terenu postiže rezultate koji nisu na nivou onih koje smo navikli da postiže. Kulminacija lošeg perioda bila je u sredu u Parizu, na stadionu „Suzan Langlan”. Tačno je da niko ne može doveka da igra na vrhunskom nivou i da ono što je Novak radio u prethodnih nekoliko godina zaista u nekim trenucima i nije bilo realno, ali njegova kriza traje dugo - godinu dana.

Sada je obišao pun krug. Vinuo se na vrh, osetio je kako izgleda pogled sa njega, a onda je usledio pad. Bolan. Ali potpuno prirodan.

Ono što mu sada preostaje je „restart”. U Novakove odluke i postupke nemamo pravo da sumnjamo. Jedan je od najboljih svih vremena. I to je jedino što ćemo pamtiti onog dana kada se bude povukao.