U vreme kada su mnogi odlučili da potraže sreću u inostranstvu, jedan primer govori o tome kako inostranstvo za neke nije uvek "obećana zemlja".

"Zavisi koji posao radite, jeste li sami ili imate porodicu. Sve to utiče na to hoćete li s poslom biti zadovoljni ili će vam on biti razočaranje, kao što je meni", govori za Virovitički list Vid Banić iz Virovitice.

Ovaj školovani drvni tehničar četiri meseca je radio u Nemačkoj, u Hanoveru i Karlsruheu. Do posla je došao putem jedne agencije koja služi kao hrvatski posrednik između domaće radne snage i nemačkih kompanija.

"Radio sam kao dostavljač paketa, u proseku sam imao od 200 do 250 paketa i radio oko 16 sati dnevno", kaže Banić.

Bio je to posao za koji je bilo neophodno znati jezik, barem osnove. Sam je vozio kombi za dostavu, komunicirao s klijentima, mobilni mu je bio uključen 24 sata dnevno. Zajedno s kolegama radnicima živeo je u trosobnom stanu. Svaki od šestorice plaćao je po 200 evra mesečno za smeštaj. Ostatak mu je bio dovoljan za životne potrebe. Međutim, kada je poželeo da dovede i porodicu da živi sa njim, supruga i dvoje male dece, izračunao je da mu, uprkos poslu koji radi gotovo dan i noć, plata onde neće biti dovoljna za život.

"Stanarina je u Nemačkoj jako skupa, za nas četvero trebalo bi nam oko hiljadu evra samo za stanarinu s režijama, a moja plata se u najboljem slučaju kreće do 1400 evra. Supruga, koja ovde ima stalan posao, budući da je majka dvoje dece koja još ne idu u školu, u Nemačkoj može da radi samo pola radnog vremena, odnosno najviše četiri sata. Živeti samo od moje plate, ne bi nam bilo dovoljno", govori Vid o razlozima povratka u Hrvatsku.

S njim se, kaže, vratilo i dvadesetak drugih kolega, mahom ljudi koji imaju porodicu.