Zato je i sam spomen Trojičnoga Boga uvek morao da bude u saglasju sa verom u njega, posebno iz želje da se upravo napravi razlika između istinitog i živog boga u odnosu na lažne bogove - idole.

Bog se pominjao i uvek vezivao za molitvu, blagodarenje. Današnji čovek, zaboravljajući ko mu je Sazdatelj i Spasitelj, ne samo da se greši uzaludnim uzimanjem imena Božjega, već neretko huli i svesno pokušava da naruži Boga, ne videći da samo sebi nažao čini. Uzaludno pominjanje imena Božijeg je isprazno, neblagodarno odnošenje prema Bogu, hula na Njega i uopšte odsustvo svesti da je naš odnos sa Bogom posledično-uzročni.

Srpski narod, posebno poslednjih decenija, usvojio je ružnu i đavolsku naviku da čak i u psovkama pogrdno pominje Boga. To je gnusno odnošenje prema imenu uzvišenijeg od svakoga imena, jer Bogu dugujemo uvek i jedino blagodarnost...

Nemajući vere, savremeni čovek je samodovoljan i kao takav teži da pod sebe pokori sve, pa čak i Stvoritelja. Iz tog razloga javlja se hula, koja je opasna zamka i u ovome veku, a i za večnost. Ako ne umemo da blagodarimo i molitvom, pobožnim usklicima pohvalimo i proslavimo Boga, onda nemojmo ni huliti, jer udarivši na našega suštinskog roditelja, Oca nebeskog, sebi sečemo put ka istinskom postojanju, koje kao pravoslavni hrišćani oslikavamo rečju - spasenje. Bogu ne treba naše lažno poštovanje, već mu trebamo mi večni i besmrtni... I prizvani za večnost, nosimo i odgovornost.

Narod prepričavajući sveto jevanđelje, na praktično primenljiv svakodnevni život, jasno kaže: „Koga je moliti, nije ga ružiti”. U osnovi ove pouke upravo je opisan odnos prema Bogu, koji je najuzvišeniji i najdragoceniji za čoveka. Njega gradeći sebi stičemo blagoslov u ovome i večnu radost u budućem veku.