Rat u Bosni i Hercegovini ispisao je neke od najkrvavijih i najstrašnijih priča na ovim prostorima, ali ima i onih sa srećnim krajem. Jedna takva je ova, a protagonisti su jedan Bošnjak i jedan Srbin - Daut Tihić i Dane Vasić.

Bio je oktobar 1992. godine kad je Daut "ubio" Daneta, a četrnaest godina kasnije opet su se sreli u jednom kafiću. Tada je Daut shvatio da je godinama bespotrebno nosio Daneta na duši.

- S porodicom sam iz rodnih Skelana na obali Drine izbegao u planinu u selo Miholjevine. Čini mi se da je to bio oktobar 1992. godine. Saznali smo da Srbi spremaju napad na sela Joševa i Jagodnja. Krenuo sam s nekolicinom vojnika u pomoć meštanima tih sela. S uzvisine sam gledao kako se srpski vojnici raspoređuju za napad. Odjednom, na nekoliko metara ispred mene, kao iz zemlje iznikao, pojavio se srpski vojnik, pridižući se iz klečećeg stava s puškom u rukama. Zapucao sam rafalno i pogodio ga u prsa. Pao je na leđa. Bio sam uveren da je mrtav jer sam mu se dobro zagledao u lice. Zapucalo je i dole oko sela. Kako nisam video druge vojnike, krenuo sam dalje s namerom da po povratku uzmem pušku od ovoga kog sam ubio. Borba nije dugo trajala, odbili smo napad na sela jer je iznenađenje izostalo mojom pucnjavom. Na povratku, video sam da nema ni srpskog vojnika ni puške. Pomislih da su ga njegovi izvukli jer sam po uniformi znao da se radi o nekoj specijalnoj jedinici. Oni imaju običaj da zabace kuk pa onda svoje mrtve tako izvuku - ispričao je Daut za Dojče vele događaj iz ratne 1992. godine.

Daut je preživeo rat, a potom je nekoliko godina proveo u Švedskoj. Vratio se u domovinu i u blizini Sarajeva kupio kuću. Danas živi u rodnim Skelanama gde se bavi uzgojem krava i prodajom mleka.

Jedne večeri bio je s društvom u kafiću kad je ušao jedan čovek i seo za susedni sto. Daut nije mogao da dođe sebi kad ga je video.

- To je čovek kog sam ubio - rekao je Daut svom društvu.

- Kako si ga ubio kad svi vidimo da je živ!

Daut je tada ustao od stola i prišao Danetu.

- Ja sam tebe ubio - rekao je Daut, ali Dane mu je odmah odgovorio.

- Kako si me ubio, kad vidiš da sam živ!

Svoju stranu priče otkrio je i Vasić.

- Zbog stalnih napada iz tih sela planirali smo akciju i ja sam kao onaj koji poznaje teren krenuo u izviđanje. Imali smo sve informacije i to je trebalo da bude rutinska akcija. U jednom trenutku nešto je u mojoj blizini krcnulo. Okrenuo sam se i video čoveka s puškom uperenom u mene. Zbog sličnih uniformi nisam u trenutku bio siguran da li je ‘naš’ ili ‘njihov’. Taj trenutak neodlučnosti presudio je da on bude brži, inače bih ja njega ubio. Nisam čuo pucanje, samo sam video kako cev njegove puške vibrira. Osetio sam strašan udarac koji me odbacio unazad nekoliko metara i to je sve čega se sećam. Kada sam došao sebi saznao sam da su me ‘moji’ izvukli. Video sam poderani pancir koji je zaustavio metke i raskomadani kundak puške. To me spaslo. Imao sam sreću da ostanem nepovređen - ispričao je Vasić i razjasnio ovu priču.

Susret u kafiću izrodio je novo prijateljstvo. Daut je Danetu rekao da mu je iskreno drago što je živ jer ne mora da ga nosi na duši! Usledilo je i upoznavanje uz pokoje piće, a novi prijatelji su ubrzo počeli da sarađuju i kuju planove za zajednički posao.

Dane živi na srpskoj obali Drine, u Bajinoj Bašti i bavi se otkupom lekovitog bilja, šumskog voća i plodova. Ima svoju hladnjaču i lanac suvenirnica. Zajednički posao im nije uspeo zbog administracije, ali dvojac neće da odustane od zajedničke saradnje. Tvrde da nemaju razloga da se stide onoga što se dogodilo u ratu jer su bili vojnici koji su spasavali vlastiti život i doneli su zaključak da je rat nešto najgore što se može dogoditi.

Ovo prekrasno prijateljstvo bilo je motiv za dokumentarni film “(Ne)Prijatelji” autora Emira Kapetanovića i Seada Kreševljakovića, koji će biti prikazan u sklopu Sarajevo Film Festivala.