Možda mlađim čitaocima ovo zvuči neverovanto i preterano, ali tako je bilo polovinom 90-ih.

Želeći da pokaže da je ogorčeni protivnik Slobodana Miloševića i da mu u tome nema ravnog, čuveni profesor i teoretičar književnosti prešao je granicu racionalne politike. Sećam ga se ovih dana zahvaljujući klinču u koji su ušli dojučerašnji partneri Saša Janković i Demokratska stranka. Šutanovac je „zgrešio“ jer je najavio da će podneti formalni predlog za promenu Ustava.

A Janković je protumačio da čak i kontakt sa pisarnicom u Skupštini, kao delom vlasti Aleksandra Vučića, znači kolaboraciju demokrata sa režimom. Jankovićev stav me, eto, podsetio na Nikolu Miloševića i SLS zbog svoje ogorčene antisistemske crte, koja ne dopušta ni najmanji kontakt sa bilo kakvim organom vlasti.

Šteta za Srbiju je u tome što je od Miloševića (Nikole) do „novog lica“ na političkoj sceni - Saše Jankovića, prošlo bar 20 godina, a da neke dečje bolesti, za koje smo mislili da su iskorenjene, i dalje haraju.

Poruka Saše Jankovića ne samo Šutanovcu i demokratama već i drugima kojima su bliska njihova uverenja jeste da kreće u radikalno suprotstavljanje aktuelnoj vlasti, izbegavajući bilo kakav „hod kroz institucije“. A ko hoće drugačije - Vučićev je saradnik.

Čovek koji je godinama bio institucija (ombudsman), boreći se za zdravlje i efikasniji rad svih drugih institucija u interesu građana, danas je njihov protivnik. Raskida savez u čijoj je organizaciji (a možda i reputaciji) dobio zavidnih 16 odsto glasova na predsedničkim izborima samo zato što je tek najavila da će jednoj instituciji (parlamentu) poslati predlog ustavnih promena.

Demokratska stranka je, tako, u trenutku postala sumnjiva opozicija, Vuk Branković u najavi, i tog će se imidža teško otresti. Naročito u ekstremnim opozicionim krugovima dvojke.

Opozicija je ovim najnovijim raskolom poslala još jednu poruku - da je veoma daleko od bilo kakvog zajedničkog plana i dogovora i, što je još pogubnije za njene izglede, da je bez politike ili bar ideje kojom bi mogla da ugrozi pozicije Vučića i Srpske napredne stranke.

A ima viška surevnjivosti, liderskih kalkulacija i nerealnih ambicija, baš kao i mnogi već pomenutih 90-ih godina. Ako je tako već sada, čega ćemo se još nagledati do izbora?