U vama se pojavila jedna vrsta neprijatnosti, kada ste ugledali osobu koju znate, a njegov je život krenuo naopako. Vi imate porodicu, kuću, posao i ne možete da mu pomognete. Osećate se kao da vaš život naglašava njegovu bedu. Da li bi izbegli takav susret i pravili se kao da ne poznajete tu osobu?

Jurica i Dinko su bili deo ekipe iz kvarta, piše Jutarnji.

Ne baš najbolji prijatelji, ali godinama gotovo svaki dan zajedno sa drugim dečacima ganjali su mačke, lopte i devojke, zajedno su bili na rođendanima, zabavama, livadama iza zgrada.

Jurica se odselio i dugo, dugo nije video Dinka, a ruku na srce, nije ni razmišljao o njemu. Setio bi ga se kad bi sreo nekoga iz detinjstva pa onako usput popričao o starim danima, jer u ovim novim ni o čemu nisu ni imali da pričaju. Jurica je radio u arhitektonskoj kancelariji, na drugom kraju zgrade, u sobici koja je imala pogled na niz kontejnera. Učinilo mu se jednom, baš kad je ustao protegne noge, da je video Dinka kako sa velikom kesom i štapom hoda ravno prema kontejnerima.

Bio je podjednako mršav kao i pre trideset godina, iste kose, a Jurica bi se možda zakleo i da je imao istu majicu.

"Ma jel ono Dinko", promrsio je više za sebe.

"Koji Dinko", upita ga koleginica, pa i ona ustade i stade pored prozora.

"Dinko, živeo je ulaz do mog. Igrali smo se zajedno".

Dinko je za to vreme prilično samouvereno i znalački prebirao štapom po kontejneru, a onda podigao i poklopac onog za plastiku. Tu je bio bolje sreće. Čak osam naplativih plastičnih boca. Na kraju štapa bila je hvataljka, spretno je zahvatio boce i ubacio ih u veliku najlonsku kesu.

"Uvek je bio čist, taj bi se presvlačio tri puta dok smo igrali fudbal na blatnjavoj livadi."

"A vidi sad, pa strašno", klimala je kolegica glavom u neverici.

"Hoćeš da mu se javiš?"

Jurica se trznuo i odmaknuo od prozora.

"Ma što da mu se javim, ajmo mi nazad na posao."

Popodne je nazvao oca koji je još stanovao u starom kvartu da ga pita onako izokola čime se ko bavi, pa je usput spomenuo i Dinka.

Saznao je da je ostao bez posla, da su mu roditelji umrli i da mu otac ne zna od čega on živi, valjda od socijalne pomoći. Ali uvek se fino javi. I isti je kao kad mu je bilo deset godina.

Još se koji dan Jurica nadao da to nije bio Dinko, a onda ga je jednog jutra video desetak metara od njega, baš kad je dolazio na posao.

Ukrstili bi im se putevi da se Jurica nije okrenuo i otišao do auta iza kog je pričekao da se Dinko udalji.

"Opet je onaj tvoj bio kod kontejnera", dočekala ga je koleginica.

"Video sam ga."

"Jesi mu se javio?"

"Nisam, neprijatno mi je. Ne znam šta bih mu rekao. Ono, da mu kažem: Ej kako si, kako ide? Pa da mu kažem: Evo idem ja na posao, projektujemo tržni centar i nekoliko vila s bazenima, a ti? I ono, da mi on odgovori: Evo ja tražim boce po kontejnerima, ovde kod vas uvek bude baš čistih, nadam se da mi druge kolege neće otkriti rudnik. To je još najbolje, zamisli da mi se rasplače ili da mu bude neprijatno, što je puno verovatnije nego da čavrljamo o poslu."

Koleginica se malo zamislila: „Da, to je dosta neprijatna situacija. Ali, možda ćeš ga viđati često, šta kad se sretnete? Možda možeš da mu pomogneš“.

Jurica je uključio računar i gledao u ekran.

„Kako? Ne zna Dinko da projektuje, pa da mu ponudim posao. A ne bih baš da mi se zakači da mu posuđujem lovu.“

„Pa ne znam, šta ja znam, da pitamo građevinare da mu daju kakav posao na gradilištu?“, predložila je koleginica.

„Ma, nije on nikad bio neki radnik, biću kriv za kakvu njegovu budalaštinu. Uostalom nismo mi bili dobri prijatelji, mogao bih tako bilo koga zaustaviti. A možda me se i ne seća, ja izgledam skroz drugačije.“

Tu je razgovor stao, a Jurica je na kraju radnog dana sakupio sve plastične boce u kancelariju, stavio ih u čistu kesu i ujutro rano, da mu ih neko preko noći ne odnese, stavio pored kontejnera, šmugnuo u zgradu i navukao zavese.

Kako biste vi postupili? Da li bi se javili prijatelju da ga vidite kako pretura po kontejnerima?