Najviše ga je zanimala genetika, tražeći način kako genetski da unapedi arijevsku rasu, a pritom su mu najdraži "eksperimentalni pacovi" bili blizanci.

Nakon njegovih okrutnih eksperimenata pacijenti su umirali u groznim mukama, a vrlo mali broj ih je preživio. Jedna od njih je i Eva Mozes Kor.

Ona i njena sestra Mirjam bile su sa svojom porodicom deportovane u Aušvic gde ih je samo činjenica da su jednojajčane blizankinje spasla smrti u tom trenutku.

"Jedan nam je nacista prišao i pitao jesmo li blizankinje, a kad je majka potvrdila da jesmo, odvukli su nas od nje i nikad je više nismo videle", ispričala je Eva.

Postale su jedne od Mengeleovih blizanaca, a ona je opisala kako je preživljavala te eksperimente.

"Svako nas je jutro brojao kako bi znao s koliko "zamoraca" raspolaže. Mene su koristili u dva eksperimenta: ponedeljkom, sredom i petkom bi me golu uveli u sobu sa sestrom i drugim blizancima gde smo ostajali oko osam sati. Tamo su nam merili svaki deo tela, upoređivavši me sa sestrom. Utorkom, četvrtkom i subotom bi nas odveli u laboratoriju gde bi nam zavezali ruke i dali nam minimalno pet injekcija. Nikad nisam saznala šta je bilo u tim injekcijama. Nakon jedne od njih jako sam se razbojela, dobila sam groznicu, a ruke i noge su mi natekle i jako me bolele. Drhtala sam, iako je bio avgust, a celo tijelo su mi pokrile velike crvene mrlje", kaže Eva.

 

Sledeći put su je, umesto u laboratoriju, odveli u bolnicu.

"Došao je Mengele s još četiri lekara. Nije me pregledao, već je samo zavirio u bolnički karton i prokomentarisao: "Šteta, tako je mlada, a ima još samo dve nedelje života". Jedino čega se iz te dve nedelje sećam je puzanje po podu barake da dođem do slavine s vodom. Padala sam u nesvest i budila se ponavljajući sebi da moram da preživim", priča ona.

Kad se vratila do sestre, ona joj do samog izlaska iz logora, kad su ih 12. januara 1945. oslobodili sovjetski vojnici, nije htela reći šta se s njom događalo dok je Eva bila odsutna.

"Kasnije mi je ispričala da su je nacistički lekari sve vreme nadgledali, a nakon dve nedelje su je odveli u laboratoriju gde je dobila puno injekcija od kojih se jako loše osećala. Tek kasnije kad je odrasla i udala se u Izraelu, tokom trudnoće s prvim detetom, dobila je infekciju bubrega. Nije reagovala ni na jedan antibiotik, a tokom druge trudnoće, infekcija joj se toliko pogoršala da su lekari zaključili da se njeni bubrezi nikad nisu razvili više od normalnih za devojčicu od 10 godina, koliko je imala u logoru. Nakon trećeg deteta bubrezi su joj potpuno otkazali. Dala sam joj jedan svoj bubreg, no ubrzo su joj se razvila strana tela na bešici, a lekari su tražili njene medicinske kartone iz Aušvica. Nikad ih nismo našli, niti saznali čime su nas trovali", zaključila je Eva.

 

Njena sestra Mirjam preminula je 1993. godine, a Eva i dalje govori o svojim iskustvima iz Drugog svetkog rata.