Tri decenije bio je i u vlasti i u opoziciji i ostaće upamćen samo po tome što je uvek gledao kako da da se ogrebe, a nije uradio baš ništa pametno. Ipak, kada su mlade snage zapretile da ga skinu sa trona prvog separatiste, Čanak se povampirio i kao u najboljim danima krenuo u pomoć katalonskim separatistima.

Ukratko, videla žaba da se konji potkivaju, pa i ona digla nogu. Tako je i Neša odlučio da se mane rijalitija i da ponovo postane ozbiljan političar. Za razliku od lidera katalonskih separatista, naš Pudžemon uvek je imao podršku jednocifrenog birača. Jedino po čemu njegova politička priča donekle liči na katalonsku jeste prigovor da bogata Vojvodina nema računa da živi zajedno sa siromašnim delovima Srbije. Nažalost, posle vlasti njegovih ortaka iz DOS-a i to je prilično relativizovano, pošto su Pajtić i ekipa severnu srpsku pokrajinu unakazili do neprepoznatljivosti.

Kad je toliko principijelan, mogao je Čanak da ode i u Banjaluku da podrži Dodikov referendum o Danu Republike Srpske. Mogao je, ali nije. Jer taj referendum je bio u interesu Srba, a to je za njega svetogrđe. Po njegovim merilima izgleda da je mera prihvatanja određene političke platforme samo destrukcija prema sopstvenom narodu ili prijateljskim državama poput Španije, jedne od pet zemalja EU koje nisu priznale Kosovo.

Umesto najnovijeg traganja za svojim mestom na mapi svetskih izdajnika i separatista, Čanku bi ipak bilo bolje da se povuče, jer se dokazalo da mu mnogo bolje ide kuvanje ili statiranje u emisijama Lee Kiš.