Nisu se stvari mnogo promenile od ovog autentičnog sećanja opreznog i vrednog banatskog paora, bar kada je reč o našem poimanju Rusa i njihove svemoći, a pre svega osećaja da smo im toliko prirasli srcu, da je naša veza gotovo krvna. Nije na to uticala ni tektonska promena u samoj Rusiji, koja je danas jednako kapitalistička kao i bilo koja zemlja na Zapadu. Nije dovoljno ni to što i Moskva uporno pokazuje da je u međunarodnim odnosima odavno prevazišla bratske i burazerske kopče sa drugima, već da se rukovodi isključivo sopstvenim interesima. U Srbiji i dalje, međutim, imaju plodno tlo u koje seju emocije, a žanju interes i profit. Nije, dakle, do njih, već do nas.

Kao po pravilu, ruski ambasador u Beogradu, kad se primakne kraju svog mandata, „spusti ručnu” i javno i bez rukavica podeli koju lekciju Srbima kako bi trebalo da se ponašaju, a naročito kako treba da se ponaša njihova država. Setite se samo čuvenog ispada Aleksandra Konuzina kada je na javnoj tribini zavapio: „Ima li ovde uopšte Srba?”, beše to na samom kraju njegovog mandata. Ovih dana, Aleksandar Čepurin, njegov naslednik na funkciji, uradio je nešto slično. Govoreći za medij sa kojim deli poslodavca - rusku državu, ismevao je američkog diplomatu Hojta Brajana Jia, usudio se da osporava ispravnost strateškog puta u EU koji je Srbija izabrala, a opoziciju optužio da radi protiv svoje države!? Čepurin nije ništa izrekao u afektu ili omaškom, on je iskusan i vešt diplomata. Sve što je rekao u intervjuu „Sputnjiku“ apsolutno je zvaničan stav Ruske Federacije i tako ga jedino treba posmatrati. Strateški poslovi Rusije na Balkanu ne idu baš najbolje u poslednje vreme. Mnogo su investirali, a ništa nisu dobili ni u Crnoj Gori niti u Makedoniji. Ostala je još Srbija, i otuda možda prejake reči ruskog ambasadora koje više odišu nervozom nego čvrstinom i samopouzdanjem jedne velike države, koju on privremeno zastupa.

Ali da napustimo na ovom mestu teren politike, ambasadora i strateških igara. Ono što može biti novost u matrici po kojoj je odavno postavljena percepcija Rusije i Rusa u očima Srba tiče se polemike koju je otvorila TV serija „Senke nad Balkanom”, a povodom načina na koji su predstavljeni ruski emigranti u tek stvorenoj Kraljevini SHS. Mnogi rusofili među Srbima mršte se na scene u kojima Rusi liferuju narkotike u Srbiju, ponašaju se bahato i nipodaštavaju vlasti zemlje koja im je pružila utočište. Iako Dejan Stojiljković, jedan od autora, precizno odgovara da su to istorijske činjenice, pa i podseća da su mnogi od njih tokom Drugog svetskog rata položili zakletvu Hitleru i borili se protiv Srba. Možda ambasadorska nervoza potiče i odatle? Moć televizije je ogromna, a još kada se u njenom najpopularnijem programu ruši pozitivan stereotip o „braći Rusima”, ima razloga da se zazvoni na uzbunu. Na raširenoj predstavi o Rusima kao vrhunskim zaštitnicima Srba i Srbije kako kroz istoriju, tako i dan-danas, ova velika i moćna zemlja gradi svoje opipljive i pragmatične interese u odnosu na Srbiju, ekonomske, političke, vojne... To nije fer, ali je legitimno i funkcioniše sve dok sami to dozvoljavamo.