Koliko uopšte imate vremena za privatni život, delujete kao neko ko je potpuno fokusiran na posao?

- Nemam mnogo. Zbog mesta na kojem sam u stranci, a to je funkcija predsednika Izvršnog odbora, i kada sam kod kuće sam na poslu. Moj telefon je 24 sata dostupan i nikada ne izbegavam da se javim. Javlja se i ko treba i ko ne treba. Takođe, mnogo putujem, obilazim odbore po Srbiji.

Putujete autobusom, to znamo. Vozite li se gradskim prevozom i u Beogradu? Kako reaguju ljudi kada vas vide?

- Od onoga „vidi je u autobusu”, preko onoga „je l‘ ono Vjerica?”, do toga da priđu i nešto pitaju. Nikada ništa neprijatno nisam doživela. Nemam vozača, nemam automobil i nemam položen vozački ispit.

Mutila sam brašno za plakate

U stranci ste godinama, a kako ste počeli, da li ste nekada lepili plakate?

- Nisam. Ranije sam živela u Surčinu, odavno je to bilo i tada se nisu kupovali lepkovi za plakate, nego se brašno razmućivalo u vodi. Dešavalo mi se da uzmem bure, džak brašna, vodu i mutim taj „lepak“ u dvorištu po celu noć. Aktivisti dolaze, ja im sipam u kantu, oni nose, ja mutim dalje.

 

 Da li ste ikada pokušavali da polažete vožnju?

- Ne, nekako mi je to bilo - gde da polažem, gde ja da vozim. Možda je to bio neki strah.

Volite li da idete u šoping? Vaš stil se dosta promenio u novom skupštinskom sazivu?

- Malo sam smršala, pa sam mogla da promenim. Uglavnom kupujem u zemunskim prodavnicama. Poznajem vlasnicu jednog butika koja zna kakve stvari volim, pa kada joj stigne roba, ona mi odabere nešto i pošalje fotografije na Viber. Kada mi se nešto dopadne, spakuje to i moja sestra Željka najčešće ode da uzme i donese mi, pa kod kuće natenane isprobavam.

Koliko ste bliski sa sestrom?

- Vrlo, i sa njom i sa bratom i njegovom porodicom. Jedini ritual koji gledam da ne propustim, mada mi se i to desi, jeste naše druženje subotom uveče uz večeru.

Jovo nije hteo živ u Hag

Nedavno je preminuo vaš skupštinski kolega Jovo Ostojić, koga je takođe tražio Hag, kako ste primili tu vest?

- Sve je bilo mnogo brzo. Otišao je da leči srce i trebalo je da ga puste iz bolnice. Još jednom su mu uradili ultrazvuk i videli su da se nešto dešava i otkrili da ima rak pluća u poodmakloj fazi. Čula sam ga tri dana pre nego što je umro i više nije mogao da se javlja. Nisam otišla da ga obiđem, mislila sam da bi njemu bilo neprijatno, jer nije mogao da govori. Ljiljana Mihajlović, šef kabineta, pošto on nije mogao da govori, stalno zvala je čoveka koji je ležao pored njega, pa se raspitivala kako je. Ona je zvala da pita kako je Jova i odjednom se čuo vrisak. Valjda je dok je ona pričala sa tim čovekom ušla njegova žena i saznala da je umro. Ostojić je bio vrlo hrabar i pametan, on je javno rekao da živ neće u Hag. Plašili smo se da neće otići živ ako nas budu izručivali.

 Znate li da kuvate?

- Volim i da kuvam i da jedem. Uglavnom nedeljom po podne spremim dva-tri jela. Više volim da jedem domaće nego u čuvenom skupštinskom restoranu.

Da li je Šešelj nekada probao neko vaše jelo?

- Dolazi mi na slavu, a za slavu sve sama pravim. Šešelj kaže da mi je gibanica tanka, a sve drugo je odlično.

Pravite li kolače?

- Ne volim da jedem slatkiše, volim slaniše. Znam da napravim baklavu i urmašice.

 Moramo da vas pitamo ono što nikada niko nije - da li ste imali neku veliku ljubav?

- Ja sam bila u braku, razvedena sam. Nisam imala mnogo veza. Imam konzervativan stav što se toga tiče i nemam neka posebna iskustva u tom delu života.

Da li biste voleli da vam se sada desi ljubav?

- Ne, niti su moje godine više za tako nešto. Imam potpuno ispunjen život, odgovara mi sve ovo što radim, tako da nemam potrebu za tim.

Jeste li nekada imali simpatiju u Skupštini?

- Ne. Nikada na taj način nisam posmatrala poslanike, gledala sam ih kao kolege.

Delujete strogo, čak i kada opušteno ćaskamo?

- Delujem strogo tamo gde treba. U suštini, nisam stroga, volim da se šalim, družim, da zapevam, da platim muziku. Nikada ne bih mogla da slušam muziku, a da je ne platim.

Koju pesmu naručujete?

- Na radikalskim svadbama se sluša četnička muzika, ali volim pesmu: „Oj Kruševcu Lazarevo carstvo”. Nije četnička, ali mi je draga i volim da je naručim. Volim i lepe starogradske pesme, šlagere, Zdravka Čolića.

 Da li ste rekli Šešelju da vam donosi cigarete ako završite u Hagu?

- Pitala sam ga da li može da se puši, on mi je rekao da u ćeliji može. Rekla sam: „Bravo, iz ćelije neću izlaziti”.

Recite nam iskreno, plašite li se izručenja?

- Ne, niti se time bavim, niti razmišljam o tome. Mislim da ne treba tamo da idem, neću da idem, nema pravnog osnova da idem. Rekla sam - ako odem, pisaću knjigu.

Tri grama mozga 

Kada i kako ste upoznali Šešelja?

- Studirala sam u Sarajevu, bila sam član Saveza komunista, a moj sadašnji predsednik stranke je bio student prodekan kada sam bila prva godina fakulteta. Došao je na fakultet da izabere sekretara te osnovne organizacije, tada smo se sreli. Sada kada o tome priča, on se našali: „Odmah sam primetio da si imala tri grama mozga.“

Mnogo godina posle toga se niste videli. Kako je izgledao vaš ponovni susret, koji se desio u opštini Zemun?

- Bilo je interesantno. Ja sam po prirodi crnka, a u to vreme sam imala crvenu kosu. Stala sam pred njega i rekla „zdravo“. On me je pogledao i rekao: „Pa ti nisi normalna, od onako lepe crnke, šta će ti ta crvena kosa?“ Tako sam postala potpuno aktivna u SRS-u.