To su samo neki od načina da svako od nas tokom dana “kupi sebi” nekoliko minuta mira. Ne znam nijednog roditelja koji nije pribegao tim trikovima. Zato, da budemo jasni i sasvim iskreni - smartfon je detetu uglavnom igračka, koju smo mu mi dali u ruke.

Nešto kasnije naše mladunče stasava za samostalan odlazak u školu, pa smo, vođeni brigom da ga kakva nevolja ne snađe na putu od kuće do škole, u ranac našeg đaka među silne knjige ubacili i mobilni telefon. Nije se bunio, prihvatio ga je oberučke. Sad umesto da na odmoru svog druga pogleda u oči, on nestrpljivo broji lajkove ili svom vazda zabrinutom roditelju javlja kakvu ocenu je dobio na kontrolnom.

S druge strane, mi roditelji, isti oni koji smo ćušnuli detetu mobilni u ruke, po slavama i svadbama uglas lelečemo kako ništa drugo ne umeju osim da “bulje u telefon” i čekamo školu, zakon, samog Svetog Petra da reši problem koji smo sami sebi napravili. Ne ide...

Istina je da je tehnologija realnost, sveprisutana i neizbežna, i da svako od nas želi da mu dete odrasta u savremnom svetu. Ne treba decu isključivati iz modernih tokova, treba im postaviti granice. Nema univerzalne granice - sami je postavljate.

Odškrinite deci i neka druga vrata. Mogućnosti su beskrajne. Dete je “rob navike”, zato dopustite da vaše dete ide ukorak sa vremenom, ali pod vašom kontrolom i nadzorom. U ograničenom vremenu i sa probranim sadržajem.