I kako kaže, najlepše četiri godine života proveo je u Petoj beogradskoj gimnaziji. Upravo zbog toga želeli smo da razgovor sa njim obavimo tamo. Nakon skoro tri decenije seo je u istu klupu i sećanja su počela da naviru...

Godina ispunjenih obećanja

- Sa drugarima iz škole sam i dalje u kontaktu. Moje odeljenje je ubedljivo bilo najbolje u sportu i svakog dana imali smo neko takmičenje u košarci, gimnastici, fudbalu, rukometu... i po tom pitanju smo bili sjajni. Sećam se da smo igrali bilijar ovde u blizini, sećam se koncerata „Riblje čorbe“, „Crvene jabuke“, Bajage ovde na Tašu, kao i prvih, drugih i trećih ljubavi....U kontaktu sam sa drugovima i iz osnovne škole „Starina Novak“ i iz Pete gimnazije - naravno, ređe nego ranije, ali ipak se okupljamo sa vremena na vreme, družimo se i to je veoma lepo. Mislim da su upravo ta drugarstva najiskrenija.

 Koje je vaše najlepše sećanje iz najranijeg detinjstva?

- Ona su povezana sa trenucima provedenim sa bakom i dekom u Novom Sadu i u Vukovaru. To je bilo neko potpuno drugačije vreme. Do svoje sedme godine uglavnom sam bio kod njih, igrali smo karte, šetali se po Novom Sadu, pored Dunava… Tu je uvek bio i moj brat, a zanimljivo je da sam tada uglavnom imao nekoliko kilograma viška, jer sam stalno jeo bakine specijalitete. Svakog dana pravila mi je voćne torte i one sitne kolače koji se prave po Sremu.

 Sećate li se nekih nestašluka iz školskih dana?

- Bio sam veoma nestašan, mesto me nikada nije držalo. Uvek sam jedva čekao da zvoni da izađem napolje, veoma mi je bilo teško da sedim na jednom mestu, kao što mi je teško i danas. Voleo sam da učim, da slušam nastavnike, ali mi je s druge strane bilo teško da budem miran. I danas često držim sastanke stojeći, jer me ne drži mesto. Uvek sam imao puno energije, a grdili su me samo kad bih se potukao sa bratom.

Majčin savet me vodi kroz život

 Koji savet roditelja vam se urezao u sećanje?

- Mamin savet: „Sine, nikad nemoj da radiš drugima ono što ne želiš da rade tebi.“ Time se vodim i danas, kako zbog sebe, tako i zbog svoje dece. Čovek je onakav kakvim ga definišu vaspitanje i period odrastanja, ali čovek je i onakav kakav odabere da bude. Izabrao sam da budem optimista, i da budem osoba koja gura napred i sebe i druge.

 Da li ste bežali sa časova?

- To se dešavalo jedino ako celo odeljenje kolektivno ode sa nekog časa, ali veoma retko. Na uglu Knez Danilove i Ruzveltove ulice jedna gospođa je držala neku igraonicu sa stonim fudbalom, fliperima… Eventualno bismo otišli tamo. To se dešavalo dok sam bio u osnovnoj školi.

 Koji vam je bio omiljeni predmet?

- U osnovnoj školi sam najviše voleo geografiju i hemiju. Iz geografije sam išao i na republičko takmičenje. Više su mi išle od ruke prirodne nauke i zato sam i upisao prirodno-matematički smer u Petoj gimnaziji.

  Sećate li se prve simpatije?

- Naravno. To je bilo u osnovnoj školi, njeno ime je bilo Sandra. To je bila prava dečja ljubav sa držanjem za ruke. Ipak, to je ono što se pamti celog života.

 Da li svojoj deci nekada prepričavate anegdote iz mladosti?

- Naravno, s obzirom na to da mislim da sam imao veoma zdravo i srećno detinjstvo… Na tome treba da zahvalim prvenstveno svojim roditeljima, koji su meni i mom bratu pružili mnogo ljubavi i pažnje. Tada smo živeli bez mobilnih telefona, kompjutera, sa samo nekoliko programa na televiziji. Više smo se družili, bili napolju, išli na sport… O tome pričam svojoj deci. Uvek im govorim i učim ih da treba manje da provode vremena ispred kompjutera, a da se više druže i bave sportom. To je najbolja osnova za budućnost i buduće karijere. Jer, ono što steknete kao navike u prvih desetak godina života, to vas i definiše kao čoveka.

 

 Zbog ujaka sam zavoleo gitaru

Skoro ste u jednoj TV emisiji svirali gitaru, mnoge je to oduševilo. Otkud vam ljubav prema muzici?

- Ujak mi je preneo ljubav prema gitari i muzici. Zbog njega sam završio muzičku školu. Zatim, moj deda je bio vojnik i direktor Muzeja revolucije u Novom Sadu i predsednik SUBNOR-a Vojvodine. On mi je preneo disciplinu i odgovoran pristup životu. Moj otac je vodio velike firme u bivšoj Jugoslaviji i bavio se ekonomijom, on mi je preneo ljubav prema toj oblasti… Moja majka mi je prenela ljubav prema životu jer je bila veoma vesela i optimistična osoba. To su neke stvari koje definišu život i detinjstvo. Mislim da su svi ti ljudi definisali mene kao čoveka. Sve ono što danas radim, radim po istom sistemu vrednosti koje su mi oni preneli.