Voli svoj posao. Ništa joj nije teško. Ljudi su različiti, ali im od ponedeljka do petka im pomaže da preguraju dan. I tako proteklih 25 godina. Kada je vide na vratima daruju joj našire osmehe. Brine da li su uzeli terpiju, skuva im, očisti i deli s njima životne trenutke. neki put odnese probleme i svojoj kući. Misli na njih. A oni imaju između 80 i 90 i nešto godina, dementni su, imaju razne zdravstvene probleme, neki su teško pokretni, pa koriste štake, guralice. Ima i padova.

Zorica Pavlović (59), gerontodomaćica na opštini Vračar, otkriva za “Alo!” da taj posao radi već 25 godina i voli ga bez obzira na to što je prošla “sve i svašta”.

- Još sam vedrog duha i trudim se da pomognem starima i bolesnima, našim korisnicima. Za ovu službu saznala kada je počela sa radom, prijavila sam se. Zdravstveni sam radnik. Nisam se plašila izazova i bila sam spremna za sve koji mi predstoje. Potpuno sam svesna da stare ljude ne mogu da menjam, već da im se prilagodim. Radni dan mi počinje u 7,30 kada sam prvoj, od tri korisnice, već na vratima. Željno me očekuje. Pozdravimo se, nekada popijemo kafu ili čaj zajedno. Pričamo... Potom odlazim u nabavku s listom namirnica koje smo zajedno napravile. Kada se vratim, zajedno to rasporedimo. Kuvamo. Dajem im terpiju. Posao uključuje i brisanje prašine, usisavanje, nameštanje kreveta, sređivanje kuhinje, kupatila. Kad završim sve, pozdravimo se i odlazim na sledeći teren - opisuje Zorica za “Alo!”.

Snaga i srce!

Ljubica Damjanović (43) sociolog, počela je da radi kao gerontodomaćica sticajem životnih okolnosti i taj posao joj je bio, kako kaže za “Alo!”, izazov i nada se da će nastaviti to da radi.

- Vrlo je zahtevno i humano. To me je i privuklo. Moramo da budemo prilagodljive. Ne mogu da kažem da je teško, ali ovaj posao ne može da radi svako. Potreban je osoba da ima osećaj za veliku odgvornost, solidarnost i humanost, ali i snagu i srce da se dođe kod svakog korisnika. Imam tri kosrisnika dnevno. Svi su pokretni. U proseku su stari od 88 do 94 godine. Komunikacija je najbitnija, naravno uz obavljanje svih naših standardnih poslova. Oni, sa druge strane, imaju nostalgija za starim vremenima. razgovaramo o svemu. Puno životnog i istorijskog iskustva sam uspela da upijem od naših sugrađana. Pamte Prvi svetski rat... Dobila sam i mnogo pametnih saveta, a jedan od njih je:”Polako, spusti loptu. Treba da dočekaš određene godine, nemoj da se nerviraš!” - kaže Ljubica.

Kako dodaje, sve je isto i “obavezno sa osmehom kod ostalih kosrinica.”

- One su same. Porodice su im ili daleko ili nemaju vremena za njih. Vezuju se za nas. Pričaju nam sve - o bolestima, željama, nadanjima, osećanjima, porodici... Nekima pružamo pomoć pri kupanju i odlasku u tolaet. Sve tri moje korisnice imaju od 80 do 99 godina. Znam sve njihove navike. Razumem ih u svakoj situaciji. Naravno da se vežu za mene i moje koleginice. A i mi se vezujemo. Teško sam podnela kada je preminula gospođa kod koje sam dolazila 16 godina. Od nje sam naučila mnogo lepih stvari. Znala sam sve o njoj, njenoj porodici. Ona je znala moju porodicu, radovala se sa mnom kada su sinovi upisali fakultet, kad su se ženili, kada sam postala baka. U poslu mi ništa nije teško, osim psihičkih stanja korisnika. Oni umeju da budu nekada nerazumni i da teraju svoje, bez obzira na posledice - kaže ta gerontodomaćica.

Prema njenim rečima, uz treće doba dolazi i delimično promenjena svest.

- Svi oni imaju iza njih duge živote, svoje ustaljene navike... Od njih sam naučila kako da se ponašam i pregršt lepih stvari - ističe Zorica.

Najširi osmeh

Slađana Tadić (41) pre nego što je postala gerontodomaćica dobro se informisala i shvatila da je to želi da radi.

- Tri godine radim. Imam tri korisnika, sledeće nedelje biće ih četiri. Starosti su od 83 do 90 godina. Svi su pokretni. Lepota posla je da kada se pojavim na vratima dobijem veliki osmeh. Kada znaju da neću dolaziti neko vreme, onda su tužni. Upoznala sam divne ljude. Naučili su me mnogim stvarima. Svi su izuzetno vaspitane, strpljive, tolerantne osobe koje umeju da razgovaraju. Ne veličaju svoje probleme. Oni i danas imaju različita interesovanja. Najteže mi je kada shvatim da nisu u mogućnosti da izađe iz kuće. Vidim da im to fali. Taj kontakt sa ljudima. Vrlo često smo im mi spona s poljšanjim svetom - navodi Slađana.