Naime, Apelacioni sud u Beogradu doneo je presudu kojom je utvrđeno da je banka neosnovano naplatila posebnu naknadu za obradu kredita i naložio joj da klijentu vrati naplaćeni novac uz zateznu kamatu, ali je istovremeno zauzeo pravni stav da takve odredbe u ugovorima nisu same po sebi ništave.

U obrazloženju svoje presude od 14. decembra 2017. godine, Apelacioni sud je naveo da "sve kreditne usluge banka naplaćuje kroz kamatnu stopu", kao i da nema ekonomske opravdanosti da banka od korisnika naplaćuje i dodatne pravne usluge u smislu naplate troškova obrade kredita".

U pravnom stavu Apelacionog suda od 1. decembra 2017. godine, koji je objavljen na njegovom sajtu povodom ove presude navodi se:

"Nije ništava odredba ugovora o kreditu kojom se obavezuje korisnik kredita da banci plati troškove kredita i puštanja kredita u korišćenje, ali da bi banka naplatila obradu ugovora mora da dokaže koje je stvarne troškove imala oko obrade kredita".

U prvoj pravosnažnoj sud je stao na stanoviše da se obrada kredita naplaćuje preko kamatne stope, a da po drugom osnovu naplaćena sredstva predstavljaju "sticanja bez osnova, jer se banka na navedeni način obogatila na račun tužilje".

Ovom presudom, Apelacioni sud je odbio žalbu tužene banke i potvrdio presudu Trećeg osnovnog suda u Beogradu, kojom je banka obavezana da klijentkinji između ostalog na ime neosnovane naplate obrade kredita isplati naplaćeni iznos zajedno sa pripadajućom kamatom.

Reč je o 3.689,5 švajcarskih franaka, odnosno 202.727,33 dinara po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan 4. april 2006. godine.

Ovaj iznos je naplaćen povodom ugovora o kreditu za kupovinu nepokretnosti između klijentkinje, kao korisnika, i tužene banke od 29. marta 2006. godine, kojim je banka odobrila korisniku dugoročni kredit za kupovinu nepokretnosti.

U svom obraloženju odluke Apelacioni sud je naveo da je odredba ugovora o naplati obrade kredita ništava po Zakonu o obligacionim odnosima (ZOO) jer je suprotna odredbi tog Zakona kojom je propisano da je "cena kapitala samo kamata jer banka ima pravo na stvarne troškove koji su nastale iz kreditnog odnosa".

Spornom odredbom ugovora se ne preciziraju koji su to stvarni troškovi kredita i zašto se isti vezuju za iznos kredita, zbog čega je klijentkinji nepoznat mehanizam po kojem se dobija visina tih troškova, ukazao je sud.

To korisnika kredita, kako je dodao sud, dovodi u neravnopravni položaj u odnosu na tuženu banku koja na osnovu unapred odštampanog ugovora o kreditu, stavlja korisniku kredita određeni novčani iznos na raspolaganje, a pritom za sebe zadržava pravo da odredi troškove kredita bez odgovarajućeg obrazloženja - koji su to troškovi, na osnovu čega su utvrđeni i zašto se vezuju za iznos odobrenog kredita.

"Takvo postupanje banke je u suprotnosti sa osnovnim načelima na kojima počiva pravni poredak države na čijoj teritoriji banke posluju pre svega načelom jednake vrednosti uzajamnih davanja koje je ZOO normirano kao osnovno načelo kod dvostranih ugovora, upravo sa ciljem da se kod takvih ugovora zaštita pruža onoj strani čija je ugovorna obaveza u disproporciji sa obavezom druge strane", naglašava sud.

Dodaje se da se naknada troškova obrade kreditnog zahteva "sastoji se u tome što banka stavlja na raspolaganje korisniku kredita određeni novčani iznos za period korišćenja kredita i za koji naplaćuje kamatu i ono obuhvata cenu korisnikove kreditne usluge, bez ekonomske opravdanosti da banka od korisnika naplaćuje i dodatne pravne usluge u smislu naplate troškova obrade kredita.

"Sve kreditne usluge banka naplaćuje kroz kamatnu stopu", naglasio je sud i dodao da je pravilno prvostepeni sud visinu tuženog zahteva utvrdio na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke.

U udruženju "Efektiva" za Tanjug je rečeno da su banke spornim odredbama ugovora u poslednjih 15 godina od klijenata naplatile više od 100 miliona evra, kao i da klijenti mogu da zatraže besplatnu pravnu pomoć za pisanje tužbi sudu u tom udruženju. Kada je u pitanju pravni stav Apelaiconog suda, on je obavezujući za sve sudije tog suda, dok prvostepeni sudovi pod njegovom nadležnošću treba da ga poštuju ukoliko ne žele da im prvostepene presude budu ukinute.