Neću im, ipak, davati na značaju, iako imam materijala, a neki nadrilekari su i lično nudili svoje „usluge“ članovima moje porodice u teškim momentima; nadam se da će državni organi postupati po prijavama i da će ih efikasno procesuirati. Danas ćemo govoriti o drugom fenomenu, jednako opasnom po naše društvo - mržnji.

Kako je jednom lepo rekao Nele Karajlić - na balkanskim prostorima je, parafraziram, tuđa nesreća milija od sopstvene sreće. Očigledno da u onoj narodnoj „da komšiji crkne krava“ ima istine. Deluje kao da neke ljude srećom ispunjava činjenica da neko u nečemu nije uspeo, da je nekome nešto propalo. Jednostavno, jedva čekaju bilo kakav kiks da bi se prilepila etiketa ili likovalo nad tuđim neuspehom. Čak i kada nema kiksa, kada neko nešto postigne i ostvari, postoje ljudi koji izmišljaju, relativizuju, blate: jednom rečju - mrze uspeh.

Prateći Tviter prethodnih dana, ali i živeći u Srbiji prethodnih nekoliko decenija, primetio sam da u Srbiji živi izvestan broj ljudi koji, jednostavno, priželjkuju neuspeh bilo čega što se radi. Kao državljanin Srbije ne razumem kako neko može da priželjkuje neuspeh razvojnih projekata: prosto ne razumem kako neko može da priželjkuje neuspeh onoga što je za opšte dobro. Ako je neki projekat u interesu čitave države i čitavog naroda, valjda svi treba da stanemo iza njega i da pokušamo da učinimo da on bude još bolji.

Profesionalni mrzitelji, nazovimo ih tako, nemaju želju da preuzmu odgovornost ni zao šta. Kritizerstvo je jedina svrha i jedini cilj njihovog bitisanja. Karakteriše ih i odsustvo svesti o opštem dobru i javnom interesu: oni gledaju samo sebe i zadovoljenje svoje sujete ili potreba. Svi su podložni kritici - sem njih samih. Iako profesionalni mrzitelj najčešće nema visoke profesionalne domete i ostvarenja, on sebe smatra vrhovnim Bogom stavova i mišljenja. Naravno, niko osim njih ne valja.

Efikasan lek za borbu protiv profesionalnih mrzitelja je - ignorisanje. Profesionalni mrzitelji ne žele odgovornost, ali žele pažnju: iz nje crpe snagu za nove i nove mržnje. Deluje da je najpametnije pustiti ih da u svom krugu, okruženi drugim mrziteljima, hrane sopstvenu sujetu: najgora stvar koja se može učiniti je da se profesionalnim mrziteljima poklanja pažnja. Budite iznad njih, pozitivni, okrenuti ka onome što je budućnost. Nemojte mrzeti mrzitelje; jednostavno ih zaobiđite i ostavite ih da sami sebe truju. Ako koristite Tviter, jednostavno ih ne pratite: rasprava s njima je najčešće besmislena i ne vodi nigde.

Budimo, dakle, svesni sami sebe, budimo svesni i svoje države, i njenih pozitivnih, i njenih negativnih strana. Razmislimo šta možemo da učinimo da ona bude bolja. Kuknjava, zavist i mržnja neće popraviti stvari: jedino se ozbiljnim radom, i to svakodnevnim, ali i gledanjem šta rade uspešniji, a ne lošiji od nas, ponovo može postati deo sveta. Treba da se upinjemo da stignemo bolje od sebe, a ne da se trudimo da ih spustimo nazad u blato: tu je recept za izlazak iz začaranog kruga.