Iako bi trebalo da bude ponos Beograda, ona zapravo predstavlja njegovo ruglo, smešteno u centru, kojim se danonoćno šetaju prosjaci, lopovi i nesrećnici koje nema ko da skloni. Međutim, umesto da stanicu očisti od polusveta, rukovodstvo BAS-a je svojom politikom “očistilo” broje autoprevoznike, a za mnoge koji još uvek staju na perone ove stanice putnici niti mogu dobiti obaveštenje niti dobiti kartu.

Zbog toga se često dešava da jedan autobus bude pun, a drugi prazan iako oba kreću u isto vreme u istom pravcu. Nije više ni tajna da biletari po nečijem nalogu za izabrane prevoznike prodaju karte, dok druge ignorišu. Pa se, recimo, na beogradskoj autobuskoj stanici ne mogu kupiti karte za čak ni beogradskog prevoznika “Lastu”.

Najveći je problem što je ovakva poslovna politika ide preko grbače putnika, koji takozvanu staničnu uslugu, skupo plaćaju, neverovatnih 180 dinara. I ne samo da je plaćaju putnici, već i oni koji ih prate, ali i oni koji treba da pošalju torbu ili paket nekom svom, u nekom drugom gradu.

Mi, korisnici te paprepno skupe stanične usluge, za novac koji damo BAS-u ne dobijamo ništa, čak ni upotrebu toaleta, ni stolicu na koju bi se spustila dok čekamo autobus. S druge strane, oni koji nam deru kožu i zgrću milione, prodajući nam vazduh, umesto uslova dostojnih čoveka koji čeka da krene na put, godinama ćute i teraju po svom, valjda vođeni onom “lipši magarče do zelene trave”!