Sa ove distance mogu da kažem da te priče nisu potpuno realne, baš kao što nije realno ni idealizovati sliku života u Srbiji i tvrditi da je sve bajno i sjajno i da sve oko nas cveta. Niti je Srbija apsolutna katastrofa, niti je u Srbiji sve idealno. To su dve strane jedne medalje - istina je negde na sredini.

Činjenica je da je Srbija u poslednjih 100 godina, što zbog sopstvenih pogrešnih odluka i poteza, što zbog faktora na koje nije mogla previše da utiče, propatila kao retko koja evropska zemlja. Od materijalnih i ljudskih gubitaka, počev od Prvog svetskog rata pa nadalje, nismo se nikada potpuno oporavili. Činjenica je da je takva Srbija, već osakaćena ratovima i istorijskim lutanjima, dodatno obogaljena negativnom selekcijom i nebrigom za svoje najkvalitetnije i najsposobnije ljude. Činjenica je i da je Srbija tokom prethodnih decenija uspela da izgubi dobru reputaciju i da se u ovaj milenijum krenulo ne sa nule, nego iz minusa.

Činjenica je, međutim, i da Srbija i dalje ima i mnogo kvalitetnih ljudi, i odličan geostrategijski položaj, i mnogo vode (jedan od najznačajnijih resursa 21. veka), i izvanrednu klimu, i plodnu zemlju... Činjenica je da su drugi oko nas odmakli, ali je isto tako i činjenica da se kola moraju poterati brže ako želimo da ih stignemo.

A kola mogu da idu brže: pre svega nekoliko decenija, Ujedinjeni Arapski Emirati, zemlja u kojoj živim i radim, od prirodnih resursa imala je - pustinju, izlaz na more i naftu. Sa malobrojnim stanovništvom, bez infrastrukture i ekstremno nepovoljnim uslovima za život (pustinjska klima), ova predivna zemlja uspela je da postane jedan od svetskih lidera u transportu, turizmu, inovacijama... Kako?

Recept je jednostavan. Po Kragujevcu kruži urbana legenda da je popularni trener Bamba Radojković svojevremeno na pitanje predsednika kluba šta mu je potrebno da bi skromnu fudbalsku ekipu uveo u viši rang odgovorio, citiram: „Šefe, trebu mi pare i trebu mi igrači“. Pare su tu još i manji faktor: mnogo zemalja ima i znatno više novca i znatno više nafte nego Emirati, pa nisu napravili i postigli ni mrvu onoga što su Emirati ostvarili. U krajnjoj liniji, kad imate viziju, nađe se i način da se za njeno ostvarenje obezbede sredstva. Suštinski faktor za uspeh su - igrači.

Kada se bira tim za ozbiljne utakmice, selekcija se ne vrši po principu simpatija, nego po principu - igraju najspremniji i oni koji mogu da igraju u istom timu. Čini mi se da je Srbija zrela da, umesto višedecenijske selekcije najsimpatičnijih, fokus ponovo bude na najspremnijima. Vratimo se na sportski teren: pravi igrač brani boje svog kluba u svakoj prilici: na ulici, u kafani, na utakmici. Baš tako, svi oni koji predstavljaju Srbiju treba da svakim svojim korakom i potezom budu njeni dostojni reprezenti. Pogledajmo ponovo u dvorište Ujedinjenih Arapskih Emirata: ostvarenje vizije, nacionalni i državni interesi su iznad svega: tu ne sme da bude kompromisa i svi koji mogu da pomognu rukovodstvu da se ciljevi ostvare, bez obzira na zvanje, funkcije ili titule - treba da pomognu. I zaista pomažu. Zato su i uspešni.

Hoće li u Srbiji biti dovoljno snage i pameti da se izađe iznad blata dnevne politike kada su u pitanju nacionalni i državni ciljevi, ne znam. Okupljanje i mobilizacija ljudi oko lobiranja za sprečavanje prijema takozvane republike Kosovo u Unesko mi uliva optimizam. Ali isto tako ne uliva mi optimizam strančarenje i gledanje samo uskih interesa, a toga ima u svim strukturama. Vreme je da se dozovemo pameti, sagledamo gde želimo da budemo i timski krenemo ka cilju. Valjda ćemo do njega i stići u punoj brzini, a ne „na ler“.