Ako ne verujete srpskim medijima, onda pročitajte šta pišu u Hrvatskoj i širom Evrope, čujte kako cvile ustaše u Saboru i kako psuju po desničarskim portalima.

Vučić je na ovaj način pokazao da mu nama ravnog na Balkanu. Da su mu do kolena svi ostali balkanski lideri, a da oni iz domaće opozicije koji hoće da ga smene nisu dostojni ni cipele da mu obrišu. Ovo utoliko pre što je Srbija posle puno decenija počela da dobija velike igre za pregovaračkim stolom, upravo tamo gde je do sada gubila čak i ono što je krvlju skupo platila.

Ali baš kao i u Srebrenici, Sarajevu, Ankari, Vučić je u Zagrebu uspeo da sruši mit po kojem su Srbi gubitnici koji su krivi za svako zlo na Balkanu. Pred očima cele Evrope, koja je prema Hrvatskoj tradicionalno pokroviteljski nastrojena, pružio je ruku komšijama. Ako je prihvate, biće to znak da smo se svi opametili. Ukoliko je odbace, sve će biti jasno i niko neće moći da nam spočitava da smo krivi za bilo šta.

I još samo jedna stvar. Možda ovdašnji dežurni mrzitelji ničim nisu zaslužili da ih pomenem, ali ipak ne mogu da odolim. Boris Tadić, Vuk Jeremić, Srđan Dragojević i još poneko nisu imali toliko obraza ni časti da priznaju Vučićev veliki uspeh. Ako su i najzagriženije ustaše skinule kapu pred srpskim predsednikom, valjda su i oni mogli barem da ćute.

Tadić, recimo, nikako ne može da shvati da neko ode u Zagreb, a da ne klekne na Trgu Bana Jelačića. A da ne pričamo o tome što mu je potpuno nejasno jer Vučić nije, poput njega, zatražio da mu Hrvati privedu neku tamošnju estradnu umetnicu poput Severine.