Umesto ploča „Bitlsa“, uvozimo razno smeće, umesto sportskog pozdrava na kraju meča, rade pesnice, noževi, pištolji... 

Glave se gube zbog grafita i murala, šamaraju se kapiteni, gađamo se bakljama, lome se pehari, kače sramni transparenti...
Izdaju se i saopštenja, ali uvek u pogrešnom trenutku, a ne kada treba. Sopstvena sramota se gura pod tepih, ćuti se kad treba glasno reći „dosta je“, galami se kad treba ćutati.

Sada su i tvoj trofej oskrnavili, mada ga iskreno možda više i ne zaslužujemo. Čisto sumnjam da neko od onih koji su rezbarili po peharu i znaju ko je bio Radivoj Korać. I koliko je bila ubojita „Žućkova levica“ i koliko je bilo veliko tvoje srce.
I da li je ovo poslednji put da se ovako nešto dešava? Naravno da nije, jer kako nije bilo posledica 2014, tako neće biti ni sada.
Tadašnji kapiten Crvene zvezde Simonović je nakon poraza u finalnoj seriji domaćeg šampionata morao na tribine, kako bi podigao pehar, jer su navijači to zatražili od njega. Takva molba se ne odbija. Isti pehar je nakon toga razlupan, pa popravljen. Tako će biti i sada. Trofej će biti popravljen, ali će šteta ostati.

I tako ukrug. Da li u Partizanu znaju ko je oskrnavio pehar? Verujem da znaju. Da li u Zvezdi znaju ko je razlupao pehar pre četiri godine? Verujem da znaju. Samo čisto sumnjam da će ikada dve uprave razmeniti to znanje. Nažalost, bilo bi idealno da nakon ovakvih sramnih scena, čelnici večitih rivala umesto da izdaju saopštenja, zajedno se pojave u javnosti i osude takvo ponašanje. Nažalost, to se neće desiti, jer za tako nešto ipak treba imati hrabrosti.