Posečena je i stogodišnja lipa, zaštitni znak Čubure. Na tom mestu nići će neko stakleno ruglo sa pogledom na čuburski park, dok i u tom istom parku ne izgrade neki tržni centar uz „300 novih radnih mesta“.

Gotovo neprimetno zbrisane su institucije poput „Tri lista duvana“, „Mihajlovac“, „Orač“ na čijim temeljima nikoše višespratnice i maloprodajni objekti. Kome li je takva IDEA pala na pamet? I „Srpska kafana“ zaključana liči na nevinog, a osuđenog na doživotnu robiju. Osuđenog na zaborav. Postavlja se pitanje čija nišanska sprava tako precizno bira za mete možda i najvažnije nevladine institucije?

Jesu li legitimni cilj ove agresije i „Kalenić“, „Tašmajdan“, „Orašac“ i druge oaze onog istinskog Beograda? Po principu kuvane žabe, i ne primećujemo da kafane nestaju. Neočekivano lako se privikavamo na bele stolnjake, aromatizovane rakije, hostese i saraund sisteme umesto violine. Nekako lako zamenismo kafanske državotvorne ideje polemikama o neophodnoj temperaturi sosa od šitaki pečuraka na kojoj daje poseban šmek bifteku od severnoameričkog losa. Pričamo o svim sosevima, osim o onom u kojem se i sami dinstamo. No, vratimo se na žrtvu u ovoj priči...

Kafana je zaista ugrožena vrsta. Bez kafana neće biti isto. Gde će se Princip kuražiti za velika dela ispijajući kafu sa Čabrinovićem? U kom fensi restoranu će pesnik, boem, ispisati nove stihove? Kuda će se bežati od stvarnosti, od škole, a gde praviti mature, veridbe, krštenja? O kojoj ustanovi će se pevati kao o kafani? Možda baš ova pitanja i jesu odgovor sama po sebi, uzrok deinstaliranja kafane od strane onih koji shvataju važnost sastajališta onih osvešćenih, koji drugo utočište i stecište sa istomišljenicima i nemaju.

Predlažem da napravimo akciju kamufliranja kafana. Da preostale ne nađu! Da ih obilazimo tajno, pevajući tiho i napuštajući ih tek pred zoru, sa radnim ljudima, da ne primeti neko gde još postoji, gde drsko stoji i prkosi nekoj generaciji koja ne razume veličinu institucije zvane kafana! Hajde da ih spolja „maskiramo“ u biblioteke, tamo godinama niko više ne zalazi i neće posumnjati da se iza police, u zaleđini Andrića i Njegoša, i dalje rađa poezija, slobodna i snažna, zalivena rujnim vinom!