Zbog toga što ima 87 godina, Predragu Ristiću je doktorka u jednoj banji zabranila da uđe u bazen, a u životu se, kako kaže za „Alo!“, od Save i Dunava nije odvajao. Plivao je u svim virovima u Srbiji, a tezom o rekonstrukciji praistorijske arhitekture Lepenskog vira čak je i doktorirao. Kao arhitekta, za mnoge svoje radove inspiraciju je pronalazio upravo u vodi, a na Adi Međici projektovao je i napravio prvu kućicu na drvetu. Ovaj Robinzon Kruso danas u vodu ne sme ni da zakorači.
- Kada sam otišao u banju Selters kod Mladenovca, doktorka mi je zabranila da plivam u bazenu. Razlog su bile godine, ali i, kako je rekla, slabo srce. Ona ne shvata da je voda moj život i da je plivanje za srce manje naporno od hodanja. Na kraju je ipak popustila i dozvolila mi da tri minuta budem u plitkom delu bazena u prisustvu terapeuta. Na kraju sam ostao tri sata - kroz smeh započinje priču Ristić.
Kao dete, preko leta nije mogao da zamisli dan da ne pliva u Savi.
- Sa tri i po godine sam naučio da plivam. Tada me je jedan bivši bokser iz Mostara sa čamca bacio u Savu. Prethodno se kladio sa mnom u tri banke da neću zaplivati, a ja sam ga iznenadio i počeo da plivam, i to pravilno - kaže Ristić.
U oslobođenom Beogradu, 1945. godine, takmičio se sa Leonidom Meškovom, olimpijskim
plivačkim rekorderom Sovjetskog Saveza i ratnim herojem, a sledeće godine osvojio je i prvenstvo Jugoslavije. Verovali ili ne, olimpijski bazen u kojem su se ova dva događaja odigrala nalazio se u jednoj od danas najprometnijih ulica, u Takovskoj, između Glavne pošte i zgrade Narodne skupštine.
- Za vreme rata, Nemci su na više mesta gradili bazene u Beogradu. Ti bazeni su im služili za gašenje požara, kao rezervoari za vodu. Nisu imali nikakve instalacije, niti armaturu, jer je gvožđe smelo da se koristi samo u ratne svrhe. Kao takvi nisu bili izdržljivi, zato su mnogi danas i zakopani. Međutim, ovaj kod Skupštine je neko vreme opstao - priča Ristić.
- Kad sam plivao na Olimpijskom bazenu kod Skupštine, dobio sam nadimak Isus. Imao sam
riđu kosu i bradu i bio sam visok 184 centimetra. Takođe, imao sam samo 56 kilograma i svako rebro mi se videlo - kaže Ristić.
- Tog leta, 1945. godine, Titovi komesari su organizovali plivačku trku. U konkurenciji smo bili nas četvorica. Kako su dvojica došla iz rata, bili su izmoreni, a u vođstvo smo prešli Leonid Meškov i ja. Imao sam samo 14 godina - priseća se Ristić i dodaje da je pobedio Meškov, da ga je sačekao na cilju i zagrlio. To je, kako kaže, bio dokaz bratske ljubavi.
Već sledeće godine, na tom istom bazenu, Ristić definitivno dominira i u plivanju pobeđuje poznatog sportistu Severina Bjelića.
- Osvojio sam prvenstvo Jugoslavije i pobedio Severina Bjelića, u odnosu na koga sam bio pionir. Postoji zapis moje sestre, koja me je uvek nipodaštavala, u kojem piše da me je Severin propustio jer sam bio mlad. To nije istina. Možda me je on samo potcenio i zaboravio da mladi uvek grizu - priča Ristić.
Plivanje u viru
- U srpskom narodu postoje dva nepopravljiva predubeđenja - da promaja ubija i da virovi dave. Ja sam kao klinac plivao u svim virovima, a da bih dokazao svoju tvrdnju, u jedan sam i skočio dok su me snimali za film. U pitanju je Lepenski vir, 1970. godine. Skočio sam u sam vrtlog i onda iskočio do pojasa - kaže Peđa Ristić
Danas Ristić živi u mirnom kraju Beograda, a lekari su mu, osim plivanja, zabranili i da izlazi iz stana, kako kaže, da ne bi pao i ostao nepokretan.
Komentari (1)