U kraju koji je kroz istoriju teško stradao i u kojem su veoma sveže rane i sećanja na zločine iz nedavnih ratova, ponovno klimanje i preispitivanje granice sa „Kosovom“ čini se da rađa novu uznemirenost i bojazan od projekta „Velike Albanije“, sa kojim stanovnici podčakorskih sela imaju podosta iskustva.

Planina Čakor, osim što je izuzetno bogata šumom, livadama i pašnjacima, takođe bez sumnje predstavlja i najvažniju stratešku tačku na tom delu Balkana, čiji položaj u vojnom i geostrateškom smislu pruža ogromnu prednost i dominantan položaj nad dolinom severnog Lima i opštinama Plav, Rožaje, Andrijevica i Berane u Crnoj Gori, kao i opštinom Peć na Kosovu.

Izuzetan položaj ove planine skupo su kroz istoriju plaćali meštani Velike i okolnih sela, koji su bez premca najbolji svedoci istorije tog kraja. O tome da praktično nije bilo vojske koja u ratu svoj položaj nije utvrđivala i na Čakoru, za Sputnjik potvrđuje prof. dr. Marko Knežević, publicista i naučni radnik iz sela Novšići u podnožju Čakora, koji kaže da su „najbolji dokaz o strateškoj važnosti Čakora betonski rovovi koje su 1941. izgradili italijanski fašisti, a koje su posle nasledili Nemci“.

Knežević je sačekao ekipu novinara u mestu Murino, u blizini mosta na Limu, koji je nažalost danas najpoznatiji po jednom od najtežih zločina agresije NATO-a na SR Jugoslaviju, kada je bombardovanjem tog mosta od strane NATO stradalo šest civila, od kojih troje dece.

Upravo preko tog mosta put nastavlja ka potčakorskim selima Gornja Ržanica i Velika i dalje ka Čakoru…

Iako seoski, put je u prilično dobrom stanju, a do 1999. godine bio je i jedan od glavnih tranzitnih pravaca prema Kosovu i Metohiji, kojim su u prošlosti svakodnevno saobraćali autobusi.

Bogata šumom i plodnim zemljištem, limska dolina je nekada bila prepoznata i kao turistička destinacija, dok je danas većina kuća u okolnim selima tokom većeg dela godine prazna. Ipak, ono što najviše brine meštane jeste da bi njihova imanja, šume i katuni na obližnjem Čakoru nakon demarkacije mogla pripasti tzv. Kosovu.

U tom smislu dr Knežević upozorava da su upravo i Italijani na račun Crne Gore „nekada pravili ’Veliku Albaniju‘“, i da se sada, kako kaže, „ponovo radi na stvaranju ’Velike Albanije‘, za šta je opet potreban – Čakor“.

„Tražeći demarkaciju granične linije sa Crnom Gorom na Čakoru, albanski separatisti su u Kotlovima, na automobilskom putu Murina – Čakor – Peć, koji je od 1999. godine zatvoren za saobraćaj, bacili graničnu tablu i piramide, a u skorije vreme postavili tablu „Kosovo Republika“. Granična policija Crne Gore je sklonila te lažne simbole, ali pitanje granice Crne Gore među Albancima ostaje i dalje otvoreno“, kaže Knežević.

Čije su ovce, njegova je livada

Knežević napominje da je postojeća državna granica u mestu Kotlovi u podnožju Čakora prema granici sa Kosovom „ne samo administrativna nego i etnička“:

„Ona odvaja Rugovce, odnosno Albance, na jednoj, i Veličane – Srbe i Crnogorce na drugoj strani. Da bi ostvarili svoje pretenzije na čakorsku granicu pomeranjem etničke granice, Albanci su radi nastanjivanja i korišćenja kupili i dalje kupuju pašnjake, livade i šume u Bjeluhi i sa druge strane Čakora. Jer „čije su ovce, njegova je livada“, objašnjava naš sagovornik.

Knežević podseća da su prema evidenciji Uprave za imovinu u Plavu, Albanci sa Kosova do sada kupili na Čakoru (Bjeluha, Šip, Čakorski potok, Jankovića livade i dr.) imovinu u ukupnoj površini od 640 hiljada kvadratnih metara, i da je ta imovina „sada vlasništvo 34 kupca sa Kosova“.

On takođe skreće pažnju i da su čakorske šume ozbiljno ugrožene bespravnom sečom od strane Albanaca. „O tome govori podatak da su od 1999. godine do 2012. godine Albanci posekli na području opštine Plav oko 50.000 kubika bruto zapremine četinara, od čega 70 odsto u ataru Velike, u vrednosti od 560.000 evra“.

Knežević nema dilemu da je krajnji cilj korekcije koju traži Priština pomeranje granice na Čakor. „Glavni ciljevi demarkacije, odnosno pomeranja granice sa Kotlova na Čakor, po meni su proširenje teritorije samoproklamovane države ’Kosovo‘. Drugo, važnost strateškog položaja Čakora, i treće ogromni resursi: šume, pašnjaci, livade, lekovito bilje… koji se nalaze na Čakoru. I to su tri glavna cilja koja oni žele da ostvare“, tvrdi Knežević.

Strateški značaj Čakora

Da žitelji ovog kraja imaju naglašenu svest o važnosti strateškog položaja Čakora, potvrđuje Miloš Paunović, podpredsednik Odbora za zaštitu granice.

Paunovića je u selu Gornja Ržanica, koje se nalazi na pola puta između Murine i Velike, a podsetio je da su upravo stanovnici Velike u prošlosti teško ispaštali zbog činjenice da žive na raskrsnici strateški važnih puteva.

„Sve okupatorske vojske koje su prolazile Balkanom išle su preko Čakora i ostavile ’krvavi pir‘ u Velikoj. U tursko vreme, praktično 500 godina su turske karaule bile na Čakoru, pa zatim švapske i italijanske – to je najstrateškiji položaj u Crnoj Gori“, smatra Paunović.

Činjenica zbog koje meštane Velike i okolnih sela podilazi jeza povodom ponovnog otvaranja pitanja demarkacije od strane Vlade, svoje uporište prema kazivanju Paunovića ima i u ne tako davnoj prošlosti, kada su 28. jula 1944. godine Albanci sa Kosmeta uz pomoć SS divizija „princ Eugen“ i „Skenderbeg“ u tom selu za samo nekoliko sati ubili 428 žena, staraca i dece…

On takođe kaže da je kod meštana tog sela povodom demarkacije izražen osećaj "neizvesnosti" i "zabrinutosti" jer se sve, kako kaže, „radi mimo znanja građana i Skupštine“.

„Sve planine su nenaseljene na području Berana i Plava, a selo Velika je jedino koje je naseljeno do granice. I to je ono što iritira Veličane. Ovde je nečiji uticaj (sa strane) veoma jak da Crnogorci popuste. Ko je taj koji popušta granicu? Granicu ne dâ niko. Ko može da ovlasti nekog da korekciju granice izvrši neka komisija za razgraničenje kad je granica utvrđena već stotinama godina, i sad neko da je mijenja metar za metar. Članom 3 Ustava Crne Gore – teritorija Crne Gore je jedinstvena i neotuđiva, i dalje nema mrdanja mimo toga“, kategoričan je Paunović.

Zbog problema demarkacije između Crne Gore i Kosova naročito su zabrinuti u opštini Berane, koja se velikom dužinom graniči sa opštinom Peć, što je nedavno potvrdio i gradonačelnik Berana Dragoslav Šćekić.

„Neko mora, i to brzo, objasniti narodu o čemu je reč. Ti koji su se dogovarali mogu jedan drugome poklanjati svoju imovinu, o ostalome mogu samo da sanjaju“, kazao je Šćekić, uz konstataciju da i on sam „deli opravdanu zabrinutost sugrađana sa područja Šekulara“, koji, kako kaže, dolaze u njegovu kancelariju da se raspituju o čemu se radi, jer od bombardovanja SRJ Šekularci su, nastavlja on, dnevno „malo-malo“ imali „vatrene okršaje sa kosmetskim Albancima koji su im harali šume, ne prezajući čak ni od ubistava drvoseča na teritoriji Crne Gore“.

Predsednik MZ Velika Marinko Bošković ne krije zabrinutost zbog dogovora vlade u Podgorici sa Prištinom, zbog kojeg bi granica sa tzv. Kosovom mogla biti pomerena ka Čakoru. Proveo je ovde čitav život, radeći u opštini Plav.

Kaže da je evidentno da preovladava „neka zbunjenost kod Veličana“. O raspoloženju ovdašnjeg stanovništva delom govori i tabla na ulazu u selo na kojoj je pored naziva mesta Velika neko dopisao „Srbija“.

Prema rečima Boškovića, izjave vlasti, „o demarkaciji „metar za metar“ stvorile su takvu konfuziju da su Veličani zbunjeni“. „To su granice između Srbije i Crne Gore. Ako predsednik Vlade Marković kaže da je 85 odsto građana bilo protiv priznavanja Kosova, znači — to su granice Srbije“, kaže Bošković, piše Sputnik.

On dodaje da se radi o avnojevskim granicama koje su potvrđene u Beču 2015. godine i da Veličani ostaju pri tome „da se te granice priznaju“.

„Deo građana je zbunjen što se niko iz Vlade nije obratio da kaže da neće biti pomeranja granica koje su ustanovljene Bečkim sporazumom. Takođe, Haradinaj je dobio izbore na račun granice. Međutim, nas interesuje jedino to što je Vujanović ’na trku‘ pokušao da potpiše neki Aneks sporazuma sa Tačijem, o čemu javnost nije znala o čemu se radi“, kaže Bošković.

Bošković dodaje da bi bilo apsolutno nepojmljivo da se granica pomeri ka Čakoru, napominjući da su u selu Bjeluha uz granicu nalaze imanja, pašnjaci, kuće i grobovi Veličana, i da su tamo živeli Paunovići, Steševići, Gojkovići…

Da li će nakon ponovne demarkacije imanja tih ljudi osvanuti u tzv. državi Kosovo? 

To je pitanje koje muči sve u regionu.