"Kako mi u Srbiji vidimo EU? Jednostavan odgovor je - otprilike isto kao što u EU vide nas u Srbiji - sa puno predrasuda, bez razumevanja šireg konteksta i uramljeno percepcijama i sećanjima iz 90-tih godina", navela je Miščević u autorskom tekstu objavljenom na sajtu instituta Evropski savet za spoljne poslove (Ecfr.eu).

Naravno, ističe Miščević, postoji jedna ogromna razlika.

"Za Srbiju je članstvo u EU strateški cilji, kao što je to i sredstvo da postane razvijenija i organizovana moderna demokratska država. Ista percepcija svrhe nije prisutna u Evropi i ta razlika stvara mnoge nesporazume", dodaje ona.

Problem je daleko veći od slučaja Srbije i Zapadnog Balkana, navodi ona i objašnjava da se proširenje više ne smatra prioritetom EU kao u vreme prijema zemalja Centralne i Istočne Evrope, šta više mnoge članice smatraju da je ono suprotno interesima EU.

Prema tom stanovištu, proširenje je teret za budžet i institucije EU, a zemlje Zapadnog Balkana se smatraju nestabilnim i pitanje je da li dele evropske vrednosti, kaže ona i dodaje da prema podacima Eurobarometra, manje od trećine evropskih građana smatra da je dalje proširenje u njihovom interesu

Zbog takvog mišljenja, evropske vlade su oprezne u pogledu proširenja i nevoljne da daju snažne izjave u korist prijema Zapadnog Balkana, kaže Miščević napominjući da je to šteta.

"Srbija i drugi preduzimaju kompleksne i izazove reforme da harmonizuju svoje političke, ekonomske i pravne sisteme sa onima u EU. Mlaka podrška Evrope - i nedovoljna uverljivost po pitanju ishoda - čini domaći zadatak još težim", navodi ona.

Podsetivši na govor predsednika EK Žan Klod Junkera o perspektivi članstva za Srbiju i Crnu Goru 2025. godine, Miščević ocenjuje i da je nedavno predstavljena strategija u vidu kredibilne perpsektive proširenja pozitivna sa planom za podršku kanidatima kroz šest glavnih inicijativa.

One obuhvataju jačanje vladavine prava, angažovanje po pitanju bezbednosti i migracije, podršku društveno-ekonomskom razvoju, povećanje energetske i transportne povezanosti, digitalnu agendu i podršku za pomirenje i dobrosusedske odnose, objašnjava ona.

Međutim, ukazuje, strategija donosi i niz "bezbednosnih kočnica".

Da bi Srbija postala članica EU do 2025. godine moraće da ispuni veliki broj novih uslova koji su rezultat nekih prethodnih iskustava EU u pristupnih pregovorima.

Pristup u pregovorima koji podrazumeva "suštinu na prvom mestu" stavlja u središte pregovaračkog procesa vladavinu prava. Taj koncept je unapređen sa naglaskom na značaj javne administracije i ekonomskog upravljanje, a to su najteže reforme jer znače promene mentaliteta i navika.

EU je takođe uvela i nov mehanizam provere primene harmonizacije zakona i praksi, a poštovanje vladavine prava je u centru kriterijuma koji moraju da se ispune kako bi zemlja pokazala da poštuje evropske vrednosti i mogla da postane članica EU.

Pregovarački okvir za Srbiju uključio je prvi put novu poziciju i prirodu Poglavlja 35 koje u našem slučaju nije samo o svemu onome što nije pokriveno drugim poglavljima, već je fokusirano na praćenje primene svih sporazuma postignutih u dijalogu Beograda i Prištine. Ovo nije o statusu država, već o normalizaciji života ljudi na spornoj teritoriji, navodi Miščević.

Kako dodaje, EU kao posrednik u dijalogu mora da bude statusno neutralna zato što o tom pitanju nema konsenzusa među svih 28 članica.

Prema mišljenju Tanje Miščević, u ovom pristupu postoje ozbiljni nedostaci, pošto ne pruža smernice za situaciju kad jedna od strana izabere da opstruiše dijalog.

To, zajedno sa nekako nejasnim sistemom izveštavanja o dijalogu od strane Evropske službe za spoljne poslove, ostavlja otvorena vrata za različita čitanja situacije na terenu od strane vojnog štaba EU (EUMS).

U poređenju sa prethodnim rundama proširenja, naši prisutpni pregovori zahtevaju mnogo veće angažovanje država članica, navodi Miščević.

To bi moglo da ima dva oprečna ishoda - prvo, mnoglo bi da olakša postizanje članstva ako su članice od samog početka uključene u praćenje reformi Srbije.

S druge strane, to bi moglo da uvede više bilateralnih pitanja u pregovarački proces ili čak da blokira pregovarački proces od strane susednih država što se već dešava, navodi ona.

Miščević ističe da se u odnosu na prethodne runde proširenja u slučaju Srbije i drugih zemalja Zapadnog Balkana uvode zadaci ranog prihvatanja obaveza koje čak nemaju ni sve članice poput pripreme Ekonomskog reformskog programa ili pravnog usklađivanja da bi se ušlo u multilateralnu Energetsku odnosno Transportnu zajednicu,

Neki bi rekli da je to prevelik teret za kandidate, a drugi da su obaveze osmišljenje da povećaju njihov kapacitet kako bi se bolje pripremile za zahteve članstva.

Srbija je primer ovog drugog, kaže Miščević i dodaje da je kroz rano prihvatanje obaveza iz članstva (kao što su otisci prstiju migranta), Srbija dala dragocen doprinos upravljanju migracionim krizama, više od nekih država članica.

Ona je istakla i značaj regionalne saradnje za Zapadnom Balkanu kao jednom od ključnih kriterijuma za članstvo. Navodi i da je pokretanje Berlinskog procesa donelo sumnju da je regionalna integracija osmišljena da postane zamena za članstvo u EU.

Ali neke od ovih inicijativa sada postaju delovi novih uslova za članstvo, što se, ocenjuje ona, može prihvatiti sve dok takve inicijative olakšavaju bolju pripremu kandidata da prihvati obaveze država članica EU.

"Smatram da sve ove tačke pružaju bezbednosne mehanizme za građane EU da budu sigurni da će novajlije ispuniti veoma stroge uslove pre nego što postanu članice", kaže Miščević.

Dalje proširenje EU na Zapadni Balkan nije nešto čega se treba plašiti, ističe ona i dodaje da ono može da pomogne da se podstakne dalja integracija u nekoliko važnih zajedničkih politika EU, uključujući pitanje Šengen zone, politiku u oblasti energetike, transporta, životne sredine.

"To je u najboljem ekonomskom, političkom i bezbednosnom interesu kako država članica, tako i zemalja Zapadnog Balkana. Razumevanje ove simbioze je put da se poboljša način na koji gledamo jedni druge", zaključila je Miščević.