Jedna - da na pres-konferenciji prošle subote najavi svoj put u SAD i seriju razgovora o Kosovu sa zvaničnicima najuticajnijih zemalja sveta, kao i generalnim sekretarom UN-a i druga - da o tom diplomatskom toplom zecu ne obavesti javnost sve dok se ne vrati sa rezultatima, a time i da sačuva poentu svog subotnjeg obraćanja, posvećenog kapitalnom pitanju našeg društva, a to je natalitet. Kao u tamnom vilajetu (sećate se: ko uzme kajaće se, ko ne uzme kajaće se), Vučić je, prirodno, odabrao jednu od alternativa. I, naravno, ako pitate čaršiju, pogrešio. Nije najavio svoje razgovore u SAD-u i, razume se, izazvao bes takozvanih čuvara demokratije u zemlji, jer pobogu da li je ikoga pitao sme li da otputuje u sedište UN-a i sa kojom platformom tamo ide.

Možda bi trebalo da o svakoj međunarodnoj poseti šefa države odlučuju građani na referendumu, pa ako više od 50 odsto upisanih birača podrži taj put i ciljeve posete, onda predsednik može na aerodrom. Mada, sumnjam da bi čak i to bilo dovoljno demokratski. Opis posla predsednika države jasno je naveden u Ustavu, a to je, između ostalog, da putuje i predstavlja Srbiju u inostranstvu. Ustav i zakoni su njegova platforma za međunarodne razgovore i niko ne treba da daje posebna uputstva šefu države kako treba da predstavlja zemlju u tim susretima.

Aleksandar Vučić je u Njujork otputovao kao odgovoran državnik i iskusan političar, svestan nekoliko stvari. Najpre, da se povodom pitanja Kosova stvari veoma ubrzavaju i da dolazi vreme donošenja dugoročnih odluka, zbog čega je potrebna maksimalna angažovanost i povlačenje poteza u kojima ne sme biti grešaka. Drugo, pozicija u kojoj Srbija dočekuje vreme donošenja dugoročnih odluka nije nimalo zavidna, delom i zbog sopstvenih odluka iz nedavne prošlosti. Svakako je jedna od njih traženje da se o međunarodnom legitimitetu proglašenja kosovske nezavisnosti izjasni Međunarodni sud pravde u Hagu. Iako niko na svetu, osim Srbije, to nije tražio, sud UN-a u Hagu presudio je da proglašenje kosovske nezavisnosti nije suprotno međunarodnom pravu. Da li treba podsećati da su to mišljenje tražili tadašnji šef države Boris Tadić i šef diplomatije Vuk Jeremić. Ljudi koji su u tom momentu predstavljali Srbiju u svetu, pa su verovatno smatrali da nije potrebno da tu važnu, možda i sudbonosnu inicijativu, provere kod građana Srbije, pre nego što su sav državni i diplomatski potencijal sručili najpre u ubeđivanje Generalne skupštine UN-a da pokrene to pitanje, a potom da pred sudom u Hagu odbrane celu ideju. I doživeli su fijasko, najpre Srbija, koju su predstavljali, a potom oni lično na izborima.

Vučić nije mogao biti zadovoljan nakon njujorških razgovora, niti će to moći da bude ni kada se posle hoda po minskom polju donesu dugoročne odluke u vezi sa Kosovom. Jednostavno, propuštene su šanse za rešenja za Kosovo koja bi nas danas učinila zadovoljnim. Sada pratimo napore predsednika države da, kao što kaže stara definicija, izvuče maksimum iz politike kao veštine ili umetnosti mogućeg. To znači da dobije najviše, pre svega za Srbe na Kosovu, njihovu bezbednost, status, normalan život, a u isto vreme i najviše što je moguće za Srbiju, koja u ovom raspletu ne sme biti ponižena, a njeni interesi neuvaženi. Ovo je igra na više šahovskih tabli na kojima sat otkucava sve brže, a figure koje su Vučiću ostavili prethodnici ne daju mnogo razloga za zadovoljstvo. Ipak, partija još nije gotova, poeni u simultanki su još otvoreni, a sa naše strane bar imamo dobrog i iskusnog šahistu. Henri Kizindžer je rekao: "Najefikasnija diplomatija je ona koja ima najveću senku sile iznad sebe." Vučić se bori kao da su te senke sila najmoćnijih zemalja iznad njega i da su mu naklonjene. A ne kao da se upravo protiv njih bori. Ne odustaje. Putuje, razgovara, ubeđuje...Najmoćnijima na svetu kaže da nije moguće rešiti problem Kosova ako je Srbija jedini gubitnik. Istima kaže da neće dozvoliti da Srbija bude ponižena.

Vučić je kao David protiv Golijata. Suočava se sa divovskim problemom, mnogo većim po veličini i stasu od Golijata. I kao što u Biblijskoj priči niko drugi nije hteo da istupi da se bori protiv Golijata te je kralj Saul morao da prihvati da to bude David, tako je i sada kod nas. Jedino je Vučić istupio napred i odlučio da se uhvati najtežeg posla, rešavanja problema Kosova. Svi ostali, a posebno oni koji su prethodne decenije samo pogoršali poziciju Srbije u odnosu na Kosovo, zbog sopstvenog stida i kukavičluka, odmažu Vučiću na svaki način. Lažima i podmetanjima. Kao prave Jude iz druge biblijske priče.