Posledice tog stravičnog zločina koji je NATO, bez odobrenja Saveta bezbednosti UN, učinio nad srpskim narodom i danas osećamo... Na svojoj koži, u svojim porodicama, u svom okruženju.

Skoro svakog dana svedoci smo stravičnih vesti da je neko nama blizak oboleo od karcinoma ili samo čujemo da nekoga više nema među živima. Sve je više opakih bolesti koje nas svakog dana desetkuju, zemlja nam je zatrovana raznim kasetnim, grafitnim i bombama sa osiromašenim uranijumom, a privreda nam je uništena i vraćena na nivo srednjeg veka.

Satirao nas je „Milosrdni anđeo” toliko nemilosrdno da su „legitimni vojni ciljevi” postali hemijske industrije, putnički vozovi, civilne zgrade, pa čak i trogodišnja devojčica Milica Rakić.

Skupo smo platili, plaćamo, i pitanje je da li ćemo ikada otplatiti cenu tog zločina i sistematskog uništavanja naše zemlje.
Zašto je moralo tako da bude? Da li zbog bolesnih ambicija moćnika sa Zapada ili je vojska na nas pokrenuta kako bi se prikrila seks-afera i otkrio instrument u koji je duvala Monika Levinski u Beloj kući? Nikada prave razloge nećemo saznati... I dalje će nas lagati da je to bila „humanitarna intervencija”.

Bilo kako bilo, zapalimo sveću i ovog 24. marta za sve tadašnje, ali i ove današnje žrtve bombardovanja. Pričajmo našoj deci i unucima priču o jezivom uništavanju naroda, a počnimo tu priču rečima: „Bila jednom jedna lepa zemlja, nad kojom se nadvio crni anđeo...”