Jedino čisto iz Beograda što me je ispratilo jeste aerodrom. Od prljavih ulica i sumornih lica pobegla sam u Atinu kod svojih dragih Grka. Motorom krstarimo ulicama dok nas miluje sunčani mart. A grad, ljudi moji, nema mu kraja. Sve načičkano, svaki Grk je sazidao zgradu u kojoj će da žive i baba, i mama, i tata, i deca, i unuci. Terase pune cveća, takmiče se koja je veća. Ulice uske i široke, jednosmerne, dvosmerne, svuda gužva. Bar četiri miliona duša živi ovde, zveram u svaki ćošak, ali ne mogu da nađem ni papirić ni pikavac. Vozimo se pored naše ambasade, parlamenta, sve do Plake, na kafu - grčku, srpsku, tursku - ista je.

Uzbrdo, pa levo, kao da sam na Gardošu. Na stolu čeka voda, stiže kafa - ja gušterišem. Odjednom pored mene stane lik, crna majica sa puno zvezdica. Zagleda se u sto i kreće da čita: „Duvanski dim šteti ljudima u vašoj okolini, ali vam neću zameriti. Dobro došli u moj lokal“. Kaže da se zove Miki, broji oko 50 leta. Ko zna koliko već uživa u Grčkoj, na Plaki drži dva kafića, na Mikonosu četiri. Zavidim mu malo, našao je svoje parče raja. Ja ga i dalje tražim. Kaže da obavezno opet dođem, drago mu je da čuje naš jezik.

Odatle tabanamo do Akropolja. Tokom zime treba vam 10 evra da priđete bliže. Trava pokošena, drveće potkresano, hiljade turista tumara ulicama. Dok je motor na servisu, gužvamo se u prevozu. Metro, tramvaji, busevi, čisti kao apoteka, nigde žvaka ni žvrlja. Za 30 evra mesečno vozaš se kao čovek. Cilj im je što manje automobila na ulicama. Gužve su ogromne, gorivo preskupo, i realno - očajno voze. Ako se usudiš da uđeš u pešačku zonu, čak i motorom, spremi se da platiš kaznu od 80 evra. Red neki mora da se zna i, verovali ili ne, oni ga poštuju!

Na more smo otišli u 100 kilometara udaljenu Halkidu. Kafići poređani uz obalu. Čim smo seli, stiže flaša sa vodom, na njoj logo „Mostar“. Ni u Grčkoj od kuće ne možeš pobeći. Na strance su navikli, sa engleskim se još tuku, ali osmeh ne skidaju. Jedna cura me gleda ljubopitljivo, s usta joj sleti - slovenska krv. Pruža ruku i pita odakle sam. Čim rekoh Srbija, lice joj se ozari, super drugarica joj je iz Beograda, najbolja iz Banjaluke. „Divni ste ljudi!“, zaključuje.

Sva tako jugonostalgična izvuče mi iz džepa pet evra za decu bez roditelja i odlazi. Dok me more opija, pričamo o životu. Nije Grčka više ono što je bila - sada baš grcaju. Plate mizerne, život preskup. Sve što vidiš je u stvari iluzija! Skupi automobili samo čekaju da ih banka oduzme, svima kreditne kartice u crvenom. Iako su im ostrva nadohvat ruke, leti ih čežnjivo gledaju na mapi, nema se... Stiže račun, dve kafe osam evra. Preteraše!

Ipak, iako apliciraju za posao preko, mole boga da ne odu, trude se da naprave nešto u svojoj domovini, da sačuvaju ono što su im preci ostavili. Kod njih se još zna neki red, ustaju starijima u prevozu, na pokretnim stepenicama stoje sa desne strane da oni koji žure mogu da protrče pored njih. Na autoputu se drže srednje trake da ne prave gužve. Putarine su paprene, ali je put kao pista. 

Za nedelju dana prošla sam više od 2.500 kilometara istočno, zapadno i južno od Atine. Jezdili smo kroz šume i maslinjake, do prelepog Nafplija, Svetog Stefana i jezera Maratonas. Stigla sam čak i do Posejdonovog hrama, a nigde nisam videla rupu ni kesu sa đubretom bačenu pored puta. Slažem se, leti je drugačija slika - možda ima previše nas dole.