Božidar Petrović, osnivač porodičnog zanata, otišao je od kuće sa svega 12 godina da uči zanat u Leskovcu. Nakon pet godina šegrtskog posla radio je širom stare Jugoslavije, da bi 1966. godine otvorio svoju radnju u Beogradu. Od tada ne prestaje da pravi rukotvorine od gline. Čak i u svojoj 78. godini života sa merakom sedne za točak, oblikuje glinu i pravi prava mala, ali i velika umetnička dela.

Svom sinu Dejanu preneo je ljubav prema ovoj umetnosti 1985. godine.

- Teško je raditi ovaj zanat. Mnogi misle da je to lagano, da se samo sedne za točak i igra sa glinom. Nije tako. Potrebna je ideja, osećaj dodira, treba znati koliko i kako stisnuti glinu, kada nakriviti... Potrebna je i fizička snaga. Bez talenta ne vrede ni upornost, ni rad, ni disciplina - započinje priču Dejanova supruga Ljiljana Petrović i dodaje da porodica Petrović proizvodi saksije i kuhinjske posude od gline.

Ćup od dva metra

Najveći ćup koji je napravila porodica Petrović visok je dva metra. Ćup se oslanja na postolje od kovanog gvožđa i krasi dvorište njihove kuće. - Ručno smo pravili taj ćup, koji ima prečnik 120 centimetara. Za to je mom suprugu trebalo tri do četiri dana. Prvo je napravio jedan deo, pa kad se to osušilo, onda je opet dodavao delove. I tako ukrug - kaže Ljiljana i dodaje da takve umetničke rukotvorine obavezno zadržavaju i da ih ne prodaju ni po koju cenu.

Osnivač Božidar Petrović doneo je zanat iz Pirota, gde se proces stvaranja keramičkih rukotvorina razlikuje od načina na koji svi u svetu rade taj zanat. Grnčar obično sedi sa točkom između nogu, nad koji se nagne i oblikuje glinu. Piroćanci sede pored točka, uglavnom sa leve strane. Samo oblikovanje predmeta radi se iz jednog komada gline, koji majstor na točku centrira, buši, izvlači i tako glini daje oblik i, ujedno, i deo sebe.

- Glinu uglavnom nabavljamo sa Avale, gde imamo naš kop, a belu naručujemo iz raznih delova Srbije, uglavnom iz Aranđelovca i Koceljeva. Kada je donesemo kući, stavljamo je u bazen sa vodom da se „ukrti”, kako kažu grnčari. Onda po potrebi glinu prerađujemo u mašini za mlevenje. Zatim je pripremamo za modelovanje i stavljamo na točak. Tada sva kreativnost majstora dolazi do izražaja, ali i znanje. Grnčar mora da razmišlja kako će saksija da se ponaša na niskim temperaturama i na osnovu toga da odluči koji oblik da napravi. To se uči godinama. Kada se napravi oblik, onda se posuda suši šest do sedam dana na prirodnom vazduhu i nakon toga se peče na 1.050 stepeni. Ukoliko farbamo posudu ili glaziramo sudove, potrebno je da se sud peče ponovo nakon farbanja - priča Ljiljana i dodaje da je za oblikovanje ćupa prosečne veličine potreban sat, kao i da dnevno naprave oko 10 ćupova.

Božidar je odrastao u radionici svog oca i prvu posudu je napravio sa svega sedam godina. Petrovići imaju dve ćerke, kojima su preneli ljubav prema keramici, tako da se porodični zanat definitivno nastavlja, što je veoma retko u današnje vreme.

„Seljak Stanimir“

„Seljak Stanimir“ je skulptura u tradicionalnoj nošnji sa zlatnim prekrštenim rukama. Od 1984, kada je napravljen, zaštitni je znak porodičnog zanata Petrovića. Dugo su ga držali u izlogu prodavnice, koja je bila prepoznatljiva zahvaljujući njemu.

Grnčarska sezona je tokom proleća i jeseni, kada se kupuju saksije za cveće. Mada, ako je reč o saksijama za četinare, one mogu da ostanu na mrazu čak i do minus 30 stepeni.

Ovaj zanat ne može ni da se zamisli bez keramičkih posuda, a naša sagovornica kaže da bez njih nema ni pravog svadbarskog kupusa i pasulja.

- Zimi nam ljudi najviše traže posude za tradicionalno spremanje hrane. Za njih nam treba oko 10 dana da ih napravimo, jer neke vrtimo na točku, a neke moramo da dorađujemo kad se osuše. Majke ih kupuju ćerkama za miraz, jer traju i po 10 godina. Hrana pripremljena u njima ne može da bude neukusna - priča Ljiljana.