Neslavan kraj velike nade američke vojne industrije i slavni momenti naše vojske i 250. raketne brigade. Iako slava naše vojske ne bledi, naši zapadni partneri su se pobrinuli da kreatori velike vojne pobede, poput generala Lazarevića, trajno budu distancirani od srpskih oružanih snaga uz haške etikete. Najadekvatniji potencijalni predavači naših vojnih škola trajno su diskreditovani. Za naše društvo postali su nevidljivi, nevidljiviji od f117. 

Nije samo na žive heroje bačena medijska stelt tehnologija. Dugo su za naše društvo bili nevidljivi heroji sa Košara, golobradi mladići lavovskog srca koji su položili živote ne odstupivši ni za jotu od graničnog kamena. Tokom žute ere nevidljivim su učinjene sve naše velike pobede nad najvećom vojnom alijansom u istoriji čovečanstva. I kako to kod nas obično biva, mi baš to nevidljivo prvo uočimo, pa pravo u metu! 

Pre tačno tri godine prvi put je država Srbija rekla da zločini iz 1999. nisu zaboravljeni, da heroje jasno prepoznajemo i uvažavamo, da mladići sa karaule imaju imena i zaslužuju spomen-obeležja, da 79 ubijene dece nisu samo broj već i osnovni razlog zašto je nemoguće oprostiti i zaboraviti. Svi oni, iako je po planu dželata trebalo da (p)ostanu nevidljivi, danas su na našim ekranima, naslovnicama, a pre svega na usnama tokom pomena.

Iako je plan egzekutora bio da ih izbriše iz vidnog polja našeg pamćenja, mi ih iznova oslikavamo najnežnijim tonovima kolektivne svesti. Kad se nadure što se podsećamo na ubijanje civila kasetnim bombama, kad ih imenujemo kao one koji im uskratiše život, mi onda usput, onako po srpski, ironično kroz zube procedimo: „Izvinite, nismo znali da su nevidljivi.“