Šta dobijamo i kako ćemo podneti gubitak krucijalnog? Alarm se upalio. Jasno je da smo na raskrsnici kosovskih (tj. nacionalnih) dilema gde se troumimo kuda dalje, iako je još Sveti knez Lazar zakovao za banderu znak za obavezan pravac. Navikli na prekršajnu svakodnevicu, spremni smo čak i na polukružno okretanje u jednosmernoj ulici trajanja.

Fokus problema fiksiramo poput slabovidog inadžije, ubeđeni u oštrinu mutne slike i uverljivu dalekovidost slepca. Evo, ovih dana saznasmo i rok trajanja kao narod, mada je on na evropskom putu suštinski daleko kraći. Finansijski podsticaj povećanju nataliteta imao bi pun smisao kada iznosi
dotacija u Evropskoj uniji po istom osnovu ne bi bili višestruko veći, a društvene prilike naizgled
atraktivnije.

Neshvatljivo mi je da sopstveni blagodatni potencijal ne registrujemo, pa i da ga se odričemo, a kvalitetnu evropsku ambalažu grabimo, iako je sadržaj proizvoda otrovan. Zaista je poslednji trenutak da se opasuljimo, da se okrenemo sebi, svom nasleđu, tradiciji, putokazima, demonstrativno se odričući imitiranju evropskog liberalizma, istopolnih institucionalnih opštenja i lažnog dobrosusedstva.

Budimo realni, koja susedna zemlja (osim Republike Srpske) nam želi dobro? Ko od komšija ne pikira deo teritorije već osakaćene Srbije? Koja malo dalja država zapadnog sveta ne kida meso sa našeg obamrlog tela? Zašto im se smeškamo? Zato jer nas češkaju po vratu čupajući meso sa butina?

Osoljeni osiromašenim uranijumom, kopnimo ubrzanim tempom, gaseći refleksne odbrambene
mehanizme, gotovo ne prepoznajući sopstvene mišice. Danas smo na završnom ispitu.

U vremenu pred nama odgovaraćemo na pitanje - postojimo li? Fizički, jedan deo će svakako preteći. Ostaje samo pitanje kako će se zvati ti trzaji Srpstva. I da stignemo u Evropu, stići ćemo poslednji.

Plašim se da bismo tada kao himnu u uzneli maksimu - važno je učestvovati. Neka bude što biti ne
može, nek se Srbi slože, obože i umnože daleko od krvožednih, a nakarminisanih žvala Zapada.